Stanko Nekić

Stanko Nekić

Susam (Sesamum indicum L.) i njegovo gajenje.

Upotrebna vrednost. Susam se gaji za proizvodnju kvalitetnog ulja koje se u kulinarstvu smatra najboljim po ukusu i aromi. Primenjuje se pri izradi margarina i u konzervisanju hrane. Hladnim presovanjem semena dobije se ulje svetle boje. Ne fermentira, odnosno ne može se užegnuti jer sadrži sezamin.
Ulje dobijeno toplim presovanjem slabijeg je kvaliteta, a služi za podmazivanje, izradu sapuna, parfema, hartije za kopiranje, za fiksiranje cvetnih mirisa. Čađ od sagorelog susamovog ulja upotrebljava se za izradu crne boje za crtanje i pisanje (tuša). Susamom se pre pečenja posipaju razne vrste peciva, što je karakteristično u novo doba.
Morfologija. Koren je vretenast i dopire 70 do110 cm u dubinu. Razgranat je i najveća masa razvija se do 30 cm, u sušnijim krajevima ponekad i do 50 cm. Najintenzivnije se razvija iza cvetanja i pre zrenja čaura. Stablo je uspravno, maljavo ili golo, visoko 40 do 100 cm, u preseku četvrtasto ili osmouglasto. Ima 2 do 4 ili 6 bočnih grana, koje izbijaju po celoj dužini ili pri osnovi stabla. Boje je zelene ili ljubičaste, a takve mogu biti i čaure. Listovi su naizmenični, otvorenozeleni do zatvorenozeleni, na dugoj peteljci, slabo nazubljeni ili jako usečene liske. Većinom su maljavi. Pri zrenju čaura listovi počinju žuteti i opadati od osnove ka vrhu stabla. Plod (čaura) i zvonasti izgled cveta susama su karakteristični. Cvet je zvonast, petodelan, beo, ružičast ili ljubičast. Cvetovi izbijaju po 1 do 3 u pazuhu lista. Cveta 35 do 50 dana. Susam je samooplodna ili stranooplodna biljka. Oplođuje se pomoću vetra i insektima.
Uslovi uspevanja. Susam je osetljiv na niske temperature. Uginjava od mraza na 0oC. Minimalna temperatura za klijanje je od 15o do 18oC. Niže temperature od 15oC temperature zaustavljaju rast i razvoj susama. Za period vegetacije koja traje 90 do 120 dana, treba mu oko 2500oC. Otporan je na sušu. Semenjača je tanka pa seme brzo bubri i klija ako u zemljištu ima dovoljno vlage i toplote. Klija za 24 sata, a niče za 4 do 5 dana, samo ako je zemljište dobro obrađeno i nezakorovljeno. Najbolje uspeva ako vlage ima od 70 do 80 % od poljskog vodnog kapaciteta zemljišta. Najveće zahteve prema vlazi ima u fazi cvetanja i u početku zrenja. Atmosferska suša ispod 15 % relativne vlažnosti vrlo je štetna za susam. Prevelika vlažnost u toku cvetanja izaziva bakteriozu.
Susamu najbolje odgovaraju strukturna zemljišta, odnosno aluvijalna, karbonatne smonice, černozem. Na vrlo lakim zemljištima kao što su peskuše daje vrlo slabe prinose. Nepodesna su i zaslanjena, teška, zbijena zemljišta, na kojima se lako stvara pokorica.
Biljka je kratkog dana i kratkog stadijuma jarovizacije. Rane forme susama nisu toliko osetljive na dužinu dana. Prva dva ovalna zatvorenozelena listića pojavljuju se 5 do 10 dana posle nicanja a zatim svakih 2 do 5 dana drugi parovi. Susam voli svetlost. Pupoljanje počinje 20 dana posle nicanja, a posle 20 do 25 dana javljaju se cvetovi. Cvetanje traje 35 do 50 dana. Listovi počinju opadati 60 dana od početka cvetanja, a tada dozrevaju i pucaju prve čaure.
Agrotehnika. Od stranih sorata mogu doći u obzir: Dolco, Rio, Palmento, Sadovo 1, Kubaniec 55, Taškent 122 i dr. Susam najbolje uspeva posle strnina i jednogodišnjih leguminoza. U jesen se ore na 20 do 25 cm. Prolećna obrada je detaljna na dubinu 8 do 10 cm. Za visoke prinose, susam zahteva 60 do 80 kg N, 80 do 100 kg P2O5 i 100 do 120 kg K2O. Đubrenje susama je prilikom dubokog oranja.
Setva se obavlja u drugoj polovini maja i završava se u drugoj polovini juna (druga setva), kada je zemljište zagrejano na dubini 10 cm od 15 do 18 CoC. Setva je sejalicama za kukuruz, međuredno 40 do 60 cm i u redu 10 cm, odnosno u gustini 200-250.000 biljaka/ha. Količina semena je 12 do 15 kg/ha. Dubina setve je 2 do 3 cm. Sa dva zalivanja (u početku stvaranja cvetnih pupoljaka i punog cvetanja) sa 300 do 400 m3 vode/ha, a potom izvođenja kultiviranja, može se dobiti prinos preko 1. t/ha semena.
Berba. Izvodi se kada su čaure mrke, najčešće u prvoj polovini septembra. Zbog osipanja semena iz čaura, najbolja je dvofazna berba, žetelicama i samovezačicama. Pokošene biljke u „snopovima“ se suše i u drugoj fazi vršu na prilagođenim vršalicama sa brojem obrtaja bubnja od 600 u minutu. Ovršeno seme se skladišti i čuva u džakovima sa vlagom 9 do 10 % ili se čuva u magacinima u sloju od 30 cm.
Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Susam (Sesamum indicum L.) i njegovo gajenje.
 
 Upotrebna vrednost. Susam se gaji za proizvodnju kvalitetnog ulja koje se u kulinarstvu smatra najboljim po ukusu i aromi. Primenjuje se pri izradi margarina i u konzervisanju hrane. Hladnim presovanjem semena dobije se ulje svetle boje. Ne fermentira, odnosno ne može se užegnuti jer sadrži sezamin.
 Ulje dobijeno toplim presovanjem slabijeg je kvaliteta, a služi za podmazivanje, izradu sapuna, parfema, hartije za kopiranje, za fiksiranje cvetnih mirisa. Čađ od sagorelog susamovog ulja upotrebljava se za izradu crne boje za crtanje i pisanje (tuša). Susamom se pre pečenja posipaju razne vrste peciva, što je karakteristično u novo doba. 
 Morfologija. Koren je vretenast i dopire 70 do110 cm u dubinu. Razgranat je i najveća masa razvija se do 30 cm, u sušnijim krajevima ponekad i do 50 cm. Najintenzivnije se razvija iza cvetanja i pre zrenja čaura. Stablo je uspravno, maljavo ili golo, visoko 40 do 100 cm, u preseku četvrtasto ili osmouglasto. Ima 2 do 4 ili 6 bočnih grana, koje izbijaju po celoj dužini ili pri osnovi stabla. Boje je zelene ili ljubičaste, a takve mogu biti i čaure. Listovi su naizmenični, otvorenozeleni do zatvorenozeleni, na dugoj peteljci, slabo nazubljeni ili jako usečene liske. Većinom su maljavi. Pri zrenju čaura listovi počinju žuteti i opadati od osnove ka vrhu stabla. Plod (čaura) i zvonasti izgled cveta susama su karakteristični. Cvet je zvonast, petodelan, beo, ružičast ili ljubičast. Cvetovi izbijaju po 1 do 3 u pazuhu lista. Cveta 35 do 50 dana. Susam je samooplodna ili stranooplodna biljka. Oplođuje se pomoću vetra i insektima. 
 Uslovi uspevanja. Susam je osetljiv na niske temperature. Uginjava od mraza na 0oC. Minimalna temperatura za klijanje je od 15o do 18oC. Niže temperature od 15oC temperature zaustavljaju rast i razvoj susama. Za period vegetacije koja traje 90 do 120 dana, treba mu oko 2500oC. Otporan je na sušu. Semenjača je tanka pa seme brzo bubri i klija ako u zemljištu ima dovoljno vlage i toplote. Klija za 24 sata, a niče za 4 do 5 dana, samo ako je zemljište dobro obrađeno i nezakorovljeno. Najbolje uspeva ako vlage ima od 70 do 80 % od poljskog vodnog kapaciteta zemljišta. Najveće zahteve prema vlazi ima u fazi cvetanja i u početku zrenja. Atmosferska suša ispod 15 % relativne vlažnosti vrlo je štetna za susam. Prevelika vlažnost u toku cvetanja izaziva bakteriozu.
 Susamu najbolje odgovaraju strukturna zemljišta, odnosno aluvijalna, karbonatne smonice, černozem. Na vrlo lakim zemljištima kao što su peskuše daje vrlo slabe prinose. Nepodesna su i zaslanjena, teška, zbijena zemljišta, na kojima se lako stvara pokorica. 
 Biljka je kratkog dana i kratkog stadijuma jarovizacije. Rane forme susama nisu toliko osetljive na dužinu dana. Prva dva ovalna zatvorenozelena listića pojavljuju se 5 do 10 dana posle nicanja a zatim svakih 2 do 5 dana drugi parovi. Susam voli svetlost. Pupoljanje počinje 20 dana posle nicanja, a posle 20 do 25 dana javljaju se cvetovi. Cvetanje traje 35 do 50 dana. Listovi počinju opadati 60 dana od početka cvetanja, a tada dozrevaju i pucaju prve čaure.
 Agrotehnika. Od stranih sorata mogu doći u obzir: Dolco, Rio, Palmento, Sadovo 1, Kubaniec 55, Taškent 122 i dr. Susam najbolje uspeva posle strnina i jednogodišnjih leguminoza. U jesen se ore na 20 do 25 cm. Prolećna obrada je detaljna na dubinu 8 do 10 cm. Za visoke prinose, susam zahteva 60 do 80 kg N, 80 do 100 kg P2O5 i 100 do 120 kg K2O. Đubrenje susama je prilikom dubokog oranja.
 Setva se obavlja u drugoj polovini maja i završava se u drugoj polovini juna (druga setva), kada je zemljište zagrejano na dubini 10 cm od 15 do 18 CoC. Setva je sejalicama za kukuruz, međuredno 40 do 60 cm i u redu 10 cm, odnosno u gustini 200-250.000 biljaka/ha. Količina semena je 12 do 15 kg/ha. Dubina setve je 2 do 3 cm. Sa dva zalivanja (u početku stvaranja cvetnih pupoljaka i punog cvetanja) sa 300 do 400 m3 vode/ha, a potom izvođenja kultiviranja, može se dobiti prinos preko 1. t/ha semena.
 Berba. Izvodi se kada su čaure mrke, najčešće u prvoj polovini septembra. Zbog osipanja semena iz čaura, najbolja je dvofazna berba, žetelicama i samovezačicama. Pokošene biljke u „snopovima“ se suše i u drugoj fazi vršu na prilagođenim vršalicama sa brojem obrtaja bubnja od 600 u minutu. Ovršeno seme se skladišti i čuva u džakovima sa vlagom 9 do 10 % ili se čuva u magacinima u sloju od 30 cm.
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
prije 1 mjesec

Stanko Nekić
prije 3 mjeseca

PROIZVODNJA RASADA SALATE.

Kod proizvodnje rasada salate (Lactuca sativa L.) postoje dve potpuno različite tehnologije, koje dovede i do različitog načina sadnje salate. Salata se može proizvoditi iz običnog (tzv. naturalnog) ili dorađenog (piliranog) semena.
Piliranje predstavlja poseban oblik dorade semena, gde se na seme nanose slojevi omotača, koji sadrži određenu količinu hraniva za ishranu klice, pesticid kao inertni nosač, uz pomoć koga se stvara kuglica oko samog semena. Takvo seme brže usvaja vodu i bubri. Bubrenjem omotač puca, a klica slobodno izlazi napolje. Korišćenjem piliranog semena nicanje je ujednačeno, a rasad je jednakog kvaliteta.
Najveći problem za proizvođače predstavlja cena, jer je ovo seme nekoliko puta skuplje od naturalnog (običnog). Kod običnog semena nemoguće je dobiti ujednačen rasad, klijavost je mala, a energija klijanja je loša. Zbog toga, bitne razlike su vidljive već u samom startu proizvodnje rasada.
Proizvodnja rasada salate je moguća u kontejnerima i u hranljivim kockama. Sama tehnika usejavanja i proizvodnje rasada se bitno razlikuje. U pripremljeni treset ubacuje se po jedno seme salate na dubini 4 do 8 mm. Seme se pokriva kvarcnim peskom, a zatim mu se dodaje voda, kako bi treset postao vlažan. Usejane kocke ili kontejneri se odnose u sobu za naklijavanje ili klima komoru gde se temperatura drži na 18oC. Na ovoj temperaturi se salata zadržava 2 do 3 dana, a nakon toga počinje klijanje. Nakon klijanja rasad se iznosi u proizvodni deo objekta (zaštićenog prostora), gde se nastavlja proces rasta rasada. Idealna temperatura je između 12 do 16oC, ali često to nije slučaj, pa u zavisnosti od temperature menja se i vremenski period proizvodnje rasada.
Kod kontejnerskog rasada, porast korena se ograničava svetlošću i time usmerava u same ćelije kontejnera, a to se postiže izdizanjem kontejnera iznad zemlje. Kod rasada u kockama, veliki značaj treba posvetiti međusobnom odvajanju kocki, kako korenov sistem ne bi rastao bočno, nego u dubinu. Samim tim će i nakon rasađivanja porast korena biti usmeren na dole (naniže).
Veoma je bitno to da kontejnerski rasad se mora saditi dublje, odnosno ceo koren koji je rastao unutar ćelije kontejnera sada mora biti u zemlji.
Za razliku od ovog načina gajenja, kod proizvodnje u hranljivoj kocki rasad se relativno malo utiskuje u zemlju. Ovaj način sadnje je bolji, jer je rozeta lišća više izdignuta od zemlje, pa je smanjena mogućnost pojave truleži. Sadnja se obavlja blagim utiskivanjem hranljive kocke u zemlju, do najviše do 1/3 njene visine, čime se povećava i učinak pri sadnji u zaštićenom prostoru (plasteniku, stakleniku). U ovom periodu je moguća sadnja salate, pa sve do 15. aprila, mada naši proizvođači već početkom marta planiraju oslobađanje objekta za potrebe glavne kulture.
Razmaci na kojima se obavlja sadnja ovako proizvedenog rasada su različiti, tako da se broj biljaka kreće 6 do 9 komada po metru kvadratnom (iceberg tip – ledenke ili kristalke sa zbijenim i krupnim glavicama do 0,9 kg), pa sve do 16 do 25 komada po metru kvadratnom (glavičaste i lisnate salate), odnosno sa razmakom sadnje 20 – 25 cm x 20 – 25 cm. Prilikom određivanja broja biljaka treba obratiti pažnju na varijatet i njegove zahteve za vegetacionim prostorom.
Proizvodnjom rasada salate u hranljivim kockama, dobijamo rasad za sadnju u plastenicima ili staklenicima za 25 do 35 dana.
Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

PROIZVODNJA RASADA SALATE.
 
 Kod proizvodnje rasada salate (Lactuca sativa L.) postoje dve potpuno različite tehnologije, koje dovede i do različitog načina sadnje salate. Salata se može proizvoditi iz običnog (tzv. naturalnog) ili dorađenog (piliranog) semena. 
 Piliranje predstavlja poseban oblik dorade semena, gde se na seme nanose slojevi omotača, koji sadrži određenu količinu hraniva za ishranu klice, pesticid kao inertni nosač, uz pomoć koga se stvara kuglica oko samog semena. Takvo seme brže usvaja vodu i bubri. Bubrenjem omotač puca, a klica slobodno izlazi napolje. Korišćenjem piliranog semena nicanje je ujednačeno, a rasad je jednakog kvaliteta.
 Najveći problem za proizvođače predstavlja cena, jer je ovo seme nekoliko puta skuplje od naturalnog (običnog). Kod običnog semena nemoguće je dobiti ujednačen rasad, klijavost je mala, a energija klijanja je loša. Zbog toga, bitne razlike su vidljive već u samom startu proizvodnje rasada.
 Proizvodnja rasada salate je moguća u kontejnerima i u hranljivim kockama. Sama tehnika usejavanja i proizvodnje rasada se bitno razlikuje. U pripremljeni treset ubacuje se po jedno seme salate na dubini 4 do 8 mm. Seme se pokriva kvarcnim peskom, a zatim mu se dodaje voda, kako bi treset postao vlažan. Usejane kocke ili kontejneri se odnose u sobu za naklijavanje ili klima komoru gde se temperatura drži na 18oC. Na ovoj temperaturi se salata zadržava 2 do 3 dana, a nakon toga počinje klijanje. Nakon klijanja rasad se iznosi u proizvodni deo objekta (zaštićenog prostora), gde se nastavlja proces rasta rasada. Idealna temperatura je između 12 do 16oC, ali često to nije slučaj, pa u zavisnosti od temperature menja se i vremenski period proizvodnje rasada.
 Kod kontejnerskog rasada, porast korena se ograničava svetlošću i time usmerava u same ćelije kontejnera, a to se postiže izdizanjem kontejnera iznad zemlje. Kod rasada u kockama, veliki značaj treba posvetiti međusobnom odvajanju kocki, kako korenov sistem ne bi rastao bočno, nego u dubinu. Samim tim će i nakon rasađivanja porast korena biti usmeren na dole (naniže).
 Veoma je bitno to da kontejnerski rasad se mora saditi dublje, odnosno ceo koren koji je rastao unutar ćelije kontejnera sada mora biti u zemlji.
 Za razliku od ovog načina gajenja, kod proizvodnje u hranljivoj kocki rasad se relativno malo utiskuje u zemlju. Ovaj način sadnje je bolji, jer je rozeta lišća više izdignuta od zemlje, pa je smanjena mogućnost pojave truleži. Sadnja se obavlja blagim utiskivanjem hranljive kocke u zemlju, do najviše do 1/3 njene visine, čime se povećava i učinak pri sadnji u zaštićenom prostoru (plasteniku, stakleniku). U ovom periodu je moguća sadnja salate, pa sve do 15. aprila, mada naši proizvođači već početkom marta planiraju oslobađanje objekta za potrebe glavne kulture.
 Razmaci na kojima se obavlja sadnja ovako proizvedenog rasada su različiti, tako da se broj biljaka kreće 6 do 9 komada po metru kvadratnom (iceberg tip – ledenke ili kristalke sa zbijenim i krupnim glavicama do 0,9 kg), pa sve do 16 do 25 komada po metru kvadratnom (glavičaste i lisnate salate), odnosno sa razmakom sadnje 20 – 25 cm x 20 – 25 cm. Prilikom određivanja broja biljaka treba obratiti pažnju na varijatet i njegove zahteve za vegetacionim prostorom.
 Proizvodnjom rasada salate u hranljivim kockama, dobijamo rasad za sadnju u plastenicima ili staklenicima za 25 do 35 dana.
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
prije 3 mjeseca

Stanko Nekić
prije 4 mjeseca

SPECIFIČNOSTI REZIDBE ŠLJIVE U RODU.

Poboljšana piramidalna kruna je najpogodniji oblik za šljivu. Šljiva rađa na jednogodišnjim mešovitim grančicama i na majskim kiticama koje se stvaraju na dvogodišnjim granama, pa u trećoj godini donose plodove. U početku sorte Požegača i Stenlej rastu u visinu, što otežava rezidbu, zaštitu i berbu plodova. Zato se pri obrazovanju oblika krošnje mora voditi računa da, posebno kod Požegače, kruna raste u širinu. To se postiže skraćivanjem voditeljica ramenih grana iznad razvijenih bočnih grana. Stenlej se po prirodi ne grana dovoljno, pa mu se grane izdužuju brzo - brže nego što debljaju, te se pod sopstvenom težinom rano počinju savijati, što je takođe štetno. Zato se pri obrazovanju oblika krune ramene grane moraju skraćivati, da bi se podstaklo grananje na ostavljenom delu grana.
Kada se rodnost ustali, orezivanje se svodi na odstranjivanje vodopija, koje se u Požegače lako i često pojavljuju na osnovnim ramenim granama. Zato pri skraćivanju grana i proređivanju treba voditi računa da se stablo Požegače ne skraćuje i ne proređuje toliko jako da bi se izazvao porast vodopija, pa i da stablo buja na račun rađanja. U gušćim zasadima s krunama manjih dimenzija, čiji su plodovi namenjeni upotrebi u svežem ili prerađenom stanju (sušenju), rezidba mora biti redovnija i detaljnija.
Rezidba požegače i većine evropskih sorti šljiva se sastoji u proređivanju i orezivanju na obnavljanje, bilo orezivanjem rodnih grančica (starije rodno drvo) u osnovi, bilo orezivanjem nosećih (tercijarnih), a nekad čak i sekundarnih grana, na bočne grane stare 2 - 3 godine ili manje bujne letoraste. Na nižim granama u kruni se izbacuju sve grane koje idu sa gornje ili donje strane grana. Premeštanje rodnog drveta na periferiju grana se sprečava stalnim skraćivanjem skeletnih i poluskeletnih grana na jednu bočnu granu i letorast uz obaveznu izolaciju vrhova. Kod Požegače najkvalitetnije rodno drvo su kratke jednogodišnje grane (majske kitice i cvetne grančice koje se završavaju trnastim izraštajem) izbile iz dvogodišnjeg drveta. Iz tog razloga, neophodno je ostavljati i jednogodišnje grane, dužine 30 - 40 cm, kako bi se na njima u toku godine obrazovale kratke rodne grane.
Stenlej se mora orezivati drugačije, jer drugačije i raste i rađa. U vreme obrazovanja oblika krošnje Stenleja ramene grane se moraju jače skraćivati kako bi se ostavljeni deo grana dobro razgranao. U vreme pune rodnosti i kasnije, orezivanje Stenleja mora biti jako (kratko) i sve jače ukoliko je stablo starije. Naime, Stenlej stvara previše majskih kitica (ima kratko rodno drvo) na granama, pa ako mu se jakim orezivanjem ne odstrani taj višak majskih kitica i tako obezbedi nov porast drveta za stvaranje novih - mladih majskih kitica stablo brzo stari i smanjuje prinos. Zato ovu sortu treba orezivati svake godine, bilo orezivanjem na bočnu granu ili slabije bujni letorast, bilo orezivanjem rodnih grančica (starije rodno drvo) u osnovi. Takođe, mora se ostaviti odgovarajući broj jednogodišnjih letorasta, na kojima će se u toku godine obrazovati kratke rodne grančice. Jačina orezivanja će zavisiti od bujnosti i starosti stabala i količine majskih kitica i mladog drveta, ali je obavezno da se rezidbom primarne i sekundarne grane održavaju na odgovarajućoj dužini prevođenjem na bočni letorast ili izolacijom vrhova ako je grana suviše bujna.
Šljive, kao i sorte trešnje imaju sklonost ka nastavljanju novog porasta većinom na vrhu prošlogodišnjeg letorasta. Pod teretom roda grane se mogu lomiti. Zato kad se zna da će voćka preroditi, treba je kraće orezati. Na starijim stablima koja su neredovno orezivana obično se rodni deo nalazi na periferiji krune, što je nepoželjno. Premeštanje vegetacije se sprečava jačim skraćivanjem grana.
Visina stabala šljiva treba da bude 2,5 - 3 m.
Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

SPECIFIČNOSTI REZIDBE ŠLJIVE U RODU.
 
 Poboljšana piramidalna kruna je najpogodniji oblik za šljivu. Šljiva rađa na jednogodišnjim mešovitim grančicama i na majskim kiticama koje se stvaraju na dvogodišnjim granama, pa u trećoj godini donose plodove. U početku sorte Požegača i Stenlej rastu u visinu, što otežava rezidbu, zaštitu i berbu plodova. Zato se pri obrazovanju oblika krošnje mora voditi računa da, posebno kod Požegače, kruna raste u širinu. To se postiže skraćivanjem voditeljica ramenih grana iznad razvijenih bočnih grana. Stenlej se po prirodi ne grana dovoljno, pa mu se grane izdužuju brzo - brže nego što debljaju, te se pod sopstvenom težinom rano počinju savijati, što je takođe štetno. Zato se pri obrazovanju oblika krune ramene grane moraju skraćivati, da bi se podstaklo grananje na ostavljenom delu grana.
 Kada se rodnost ustali, orezivanje se svodi na odstranjivanje vodopija, koje se u Požegače lako i često pojavljuju na osnovnim ramenim granama. Zato pri skraćivanju grana i proređivanju treba voditi računa da se stablo Požegače ne skraćuje i ne proređuje toliko jako da bi se izazvao porast vodopija, pa i da stablo buja na račun rađanja. U gušćim zasadima s krunama manjih dimenzija, čiji su plodovi namenjeni upotrebi u svežem ili prerađenom stanju (sušenju), rezidba mora biti redovnija i detaljnija. 
 Rezidba požegače i većine evropskih sorti šljiva se sastoji u proređivanju i orezivanju na obnavljanje, bilo orezivanjem rodnih grančica (starije rodno drvo) u osnovi, bilo orezivanjem nosećih (tercijarnih), a nekad čak i sekundarnih grana, na bočne grane stare 2 - 3 godine ili manje bujne letoraste. Na nižim granama u kruni se izbacuju sve grane koje idu sa gornje ili donje strane grana. Premeštanje rodnog drveta na periferiju grana se sprečava stalnim skraćivanjem skeletnih i poluskeletnih grana na jednu bočnu granu i letorast uz obaveznu izolaciju vrhova. Kod Požegače najkvalitetnije rodno drvo su kratke jednogodišnje grane (majske kitice i cvetne grančice koje se završavaju trnastim izraštajem) izbile iz dvogodišnjeg drveta. Iz tog razloga, neophodno je ostavljati i jednogodišnje grane, dužine 30 - 40 cm, kako bi se na njima u toku godine obrazovale kratke rodne grane.
 Stenlej se mora orezivati drugačije, jer drugačije i raste i rađa. U vreme obrazovanja oblika krošnje Stenleja ramene grane se moraju jače skraćivati kako bi se ostavljeni deo grana dobro razgranao. U vreme pune rodnosti i kasnije, orezivanje Stenleja mora biti jako (kratko) i sve jače ukoliko je stablo starije. Naime, Stenlej stvara previše majskih kitica (ima kratko rodno drvo) na granama, pa ako mu se jakim orezivanjem ne odstrani taj višak majskih kitica i tako obezbedi nov porast drveta za stvaranje novih - mladih majskih kitica stablo brzo stari i smanjuje prinos. Zato ovu sortu treba orezivati svake godine, bilo orezivanjem na bočnu granu ili slabije bujni letorast, bilo orezivanjem rodnih grančica (starije rodno drvo) u osnovi. Takođe, mora se ostaviti odgovarajući broj jednogodišnjih letorasta, na kojima će se u toku godine obrazovati kratke rodne grančice. Jačina orezivanja će zavisiti od bujnosti i starosti stabala i količine majskih kitica i mladog drveta, ali je obavezno da se rezidbom primarne i sekundarne grane održavaju na odgovarajućoj dužini prevođenjem na bočni letorast ili izolacijom vrhova ako je grana suviše bujna.
 Šljive, kao i sorte trešnje imaju sklonost ka nastavljanju novog porasta većinom na vrhu prošlogodišnjeg letorasta. Pod teretom roda grane se mogu lomiti. Zato kad se zna da će voćka preroditi, treba je kraće orezati. Na starijim stablima koja su neredovno orezivana obično se rodni deo nalazi na periferiji krune, što je nepoželjno. Premeštanje vegetacije se sprečava jačim skraćivanjem grana.
 Visina stabala šljiva treba da bude 2,5 - 3 m.
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
prije 4 mjeseca

Otvorena je diskusija na temu: Hmelj je unosna kultura - šta treba znati prije početka sezone?

Carlee Yundt
prije 4 mjeseca

Your sharing is very impressive, and I believe that these shares will bring many positive benefits to everyone. driving directions

Stanko Nekić
prije 4 mjeseca

ŠTA JE TO ZELENI KRMNNI KONVEJER ?

Pod zelenim krmnim konvejerom (redosledom) podrazumeva se proizvodnja krmnog bilja u toku cele vegetacije, od ranog proleća do kasne jeseni, radi podmirivanja stoke zelenom hranom, prvenstveno krava muzara. Ukratko, zeleni konvejer je setva i žetva krmnih useva tokom cele godine na određenoj površini.
Krmni konvejer je takva organizacija proizvodnje zelene krme koja osigurava neprekidnu kvalitetnu ishranu stoke zelenom krmom u toku čitave vegetacije. Ali to nije stalna zauzetost oranica nekom krmnom kulturom, jer neprekidna setva neke krmne kulture za drugom krmnom kulturom ne mora još da osigura neprekidnu ishranu stoke zelenom krmom, već samo intezivnu proizvodnju zelene krme.
Zavisno od različitih uslova, mogu se razlikovati tri glavna tipa zelenog konvejera:
- Krmni konvejer koji se temelji samo na iskorišćavanju krme sa prirodnih travnjaka. Međutim, naši prirodni travnjaci u uslovima izmenjene klime i suše ne mogu stoku opskrbiti kroz celu vegetaciju;
- Krmni konvejer koji se temelji samo na krmi proizvedenoj na oranici. Ovaj krmni konvejer mogao bi doći u obzir u žitorodnim područjima Srbije (Vojvodina);
- Krmni konvejer koji se temelji na kombinovanom iskorišćavanju prirodnih travnjaka i krmnih oraničnih površina. Može se uz prirodne travnjake dobar deo krme proizvesti i na oranici;
Ne mogu se davati recepti za sastav krmnog konvejera, jer izbor kultura zavisi od mnogih uslova, posebno od ekoloških faktora i tipa proizvodnje na dotičnom području.
Ipak, kao primer kombinovanog tipa zelenog konvejera, koji bi se mogao primeniti u mnogim područjima Srbije izgledao bi ovako:
Zelena kupusna repica, Zelena raž, Prirodni travnjak, Zelena raž + Ozimi grašak, Aleksandrijska detelina, Zelena lucerka, Krmni slez, Sudanska trava, Prirodni travnjak, Zeleni kukuruz + soja, Postrna zelena krmna repa, Krmni kelj, Postrni zeleni kukuruz.
Ovo je primer obezbeđivanja zelene krme po mesecima od aprila do kraja oktobra meseca. Ovaj krmni konvejer sastavljen je za 100 uslovnih grla (jedno uslovno grlo je težine 500 kg žive mere), za period oko 200 hranidbenih dana i površinu oko 20 hektara.
Osim zelene krme, na navedenoj površini proizvesti će se još određena količina krme za zimu (sena) sa prirodnih travnjaka i od lucerke i deteline. Pored toga, postrni kukuruz može se upotrebiti za spravljanje silaže.
Ovakav način proizvodnje zelene krme u zelenom konvejeru veoma je intezivan, te zahteva veoma intezivnu obradu i đubrenje zemljišta.
Primenom krmnog zelenog konvejera može se stvarno osigurati neprekidna ishrana stoke sa dovoljno kvalitetne zelene krme od ranog proleća do kasne jeseni i tako znatno povećati stočna proizvodnja (prvenstveno mleka). Osim toga, pravilnom organizacijom zelenog konvejera (redosleda) mogu se veoma sniziti i proizvodni troškovi stočnih proizvoda.
Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

ŠTA JE TO ZELENI KRMNNI KONVEJER ?
 
 Pod zelenim krmnim konvejerom (redosledom) podrazumeva se proizvodnja krmnog bilja u toku cele vegetacije, od ranog proleća do kasne jeseni, radi podmirivanja stoke zelenom hranom, prvenstveno krava muzara. Ukratko, zeleni konvejer je setva i žetva krmnih useva tokom cele godine na određenoj površini.
 Krmni konvejer je takva organizacija proizvodnje zelene krme koja osigurava neprekidnu kvalitetnu ishranu stoke zelenom krmom u toku čitave vegetacije. Ali to nije stalna zauzetost oranica nekom krmnom kulturom, jer neprekidna setva neke krmne kulture za drugom krmnom kulturom ne mora još da osigura neprekidnu ishranu stoke zelenom krmom, već samo intezivnu proizvodnju zelene krme.
 Zavisno od različitih uslova, mogu se razlikovati tri glavna tipa zelenog konvejera:
 - Krmni konvejer koji se temelji samo na iskorišćavanju krme sa prirodnih travnjaka. Međutim, naši prirodni travnjaci u uslovima izmenjene klime i suše ne mogu stoku opskrbiti kroz celu vegetaciju;
 - Krmni konvejer koji se temelji samo na krmi proizvedenoj na oranici. Ovaj krmni konvejer mogao bi doći u obzir u žitorodnim područjima Srbije (Vojvodina);
 - Krmni konvejer koji se temelji na kombinovanom iskorišćavanju prirodnih travnjaka i krmnih oraničnih površina. Može se uz prirodne travnjake dobar deo krme proizvesti i na oranici;
 Ne mogu se davati recepti za sastav krmnog konvejera, jer izbor kultura zavisi od mnogih uslova, posebno od ekoloških faktora i tipa proizvodnje na dotičnom području.
 Ipak, kao primer kombinovanog tipa zelenog konvejera, koji bi se mogao primeniti u mnogim područjima Srbije izgledao bi ovako:
 Zelena kupusna repica, Zelena raž, Prirodni travnjak, Zelena raž + Ozimi grašak, Aleksandrijska detelina, Zelena lucerka, Krmni slez, Sudanska trava, Prirodni travnjak, Zeleni kukuruz + soja, Postrna zelena krmna repa, Krmni kelj, Postrni zeleni kukuruz. 
 Ovo je primer obezbeđivanja zelene krme po mesecima od aprila do kraja oktobra meseca. Ovaj krmni konvejer sastavljen je za 100 uslovnih grla (jedno uslovno grlo je težine 500 kg žive mere), za period oko 200 hranidbenih dana i površinu oko 20 hektara.
 Osim zelene krme, na navedenoj površini proizvesti će se još određena količina krme za zimu (sena) sa prirodnih travnjaka i od lucerke i deteline. Pored toga, postrni kukuruz može se upotrebiti za spravljanje silaže.
 Ovakav način proizvodnje zelene krme u zelenom konvejeru veoma je intezivan, te zahteva veoma intezivnu obradu i đubrenje zemljišta.
 Primenom krmnog zelenog konvejera može se stvarno osigurati neprekidna ishrana stoke sa dovoljno kvalitetne zelene krme od ranog proleća do kasne jeseni i tako znatno povećati stočna proizvodnja (prvenstveno mleka). Osim toga, pravilnom organizacijom zelenog konvejera (redosleda) mogu se veoma sniziti i proizvodni troškovi stočnih proizvoda.
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
prije 4 mjeseca

P a l m e t a s a h o r i z o n t a l n i m g r a n a m a (New time System).
 
 Koristi se samo za jabuke okalemljene na kržljave vegetativne podloge (M 9, M 26) i za kruške okalemljene na dunju. Naslon je obavezan. Stubovi se pobijaju na 10 m jedan od drugog, pa se na njima zategne 4 - 5 redova žice, na rastojanju od po 50 cm. Pravac redova i ovde mora da bude sever - jug.
 U proleće, prve godine po sađenju, jednogodišnje sadnice se prekrate na oko 60 cm iznad zemlje (do prvog reda žice) i pri vrhu ostave 4 - 5 pupoljaka. Iz ostavljenih pupoljaka razviće se letorasti. Sredinom jula kad letorasti dostignu dužinu od oko 30 - 40 cm, od njih se odaberu tri najbolja: Najviši služiće za produženje debla, a donja dva valja pažljivo saviti i privezati za prvi red žice. Preostali letorasti se ne uklanjaju, već saviju naniže uz deblo voćkice, da bi stvarali asimilative. Ukoliko iz debla izbiju mladari, treba ih do osnove ukloniti.
 U drugoj godini formiranje palmete sa horizontalnim granama je isto kao kod palmete sa kosim granama, dakle sa prekraćivanjem vođice do drugog sprata žice, s tim što se grane razvode u horizontalan položaj. Kod horizontalne palmete, najniže grane su najduže, a što se ide ka vrhu one su sve kraće. Dužina grana poslednjeg sprata treba da je za polovinu dužine grana prvog sprata, da ne bi došlo do zasenjivanja donjih grana i njihovog sušenja. Dešava se da usled kratkog orezivanja grana u gornjim spratovima, dolazi do jačeg vegetativnog porasta, zato se pribegava horizontalnoj palmeti kod koje su uspravljeni vrhovi grana na prva dva sprata ili palmeta u obliku lire.
 U trećoj i četvrtoj godini nastavlja se sa formiranjem oblika i to na način kao što je rečeno za drugu godinu, odnosno slično kao kod palmete sa kosim granama.
 
 Orezivanje u rodu
 
 Već u trećoj godini po sađenju voćkice će početi da rađaju. One se u narednoj godini, a i u punoj rodnosti, orezuju na sličan način kao i voćke gajene po sistemu palmete s kosim granama. Naime, svakog proleća se vrši proređivanje rodnih grančica za oko 15 - 30 % radi regulisanja rodnosti i podsticanja izbijanja novog rodnog drveta. I ovde se prilikom proređivanja prvo odstrane slabe, tanke i zasenjene, a potom se prorede i ostale rodne grane. Izbile vodopije, kao i iznutra rodne grane uklanjaju se do osnove.
 Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Stanko Nekić
prije 5 mjeseci

PRAVILNO SKLADIŠTENJE I ČUVANJE KROMPIRA.

Krompir (Solanum tuberosum L.) se skladišti i čuva u posebnim skladištima ili eventualno u trapovima. Temperatura u skladištima se podešava prema osobinama sorte, pošto neke sorte klijaju već na 3 do 4oC, a druge tek na 6 do 7oC.
Izvađene krtole se prosušuju nekoliko dana, a zatim klasiraju po krupnoći propuštanjem kroz sita različitih otvora, obložena gumom, kada se odstranjuju oštećene i obolele krtole. Skladištenje krompira je praćeno mnogim teškoćama zato jer krtole sadrže mnogo vode, lako ih napadaju štetne gljivice i bakterije, osetljive su na niske i visoke temperature, dišu, posle određenog perioda mirovanja stvaraju klice.
Za sprečavanje klijanja krompira za jelo, industrijsku preradu i stočnu hranu koriste se sredstva, kočničari rasta (Tuberite, Belvitan, Fusareks, Agemin i sl.). Belvitan K upotrebljava se u količini 100 do 150 g na 100 kg krtola. Može se upotrebiti i za sprečavanja klijanja semenskog krompira, ali se krtole moraju 2 do 3 nedelje izneti iz skladišta i izložiti temperaturi 10 do 15oC, pri čemu ostatak preparata ispari i krtole su sposobne da klijaju.
Krompir se najčešće čuva u trapovima, podrumima ili specijalnim skladištima, gde treba da se obezbedi odgovarajuća temperatura, relativna vlažnost vazduha i odsustvo svjetlosti. Dakle, čuvanje je u tamnim prostorijama gde se mogu regulisati temperatura i vlažnost vazduha.
Najpovoljnija temperatura za duže čuvanje krompira za jelo je 3 do 5oC, pri relativnoj vlažnosti vazduha 87 do 95 %. Na temperaturi nižoj od 3oC skrob delimično prelazi u šećer i takav krompir sladi. Sladak ukus nestaje ako se krtole neko vreme drže na temperaturi 10 do 12oC, jer se šećer utroši pojačanim dejstvom temperature ili ponovo prelazi u skrob.
Optimalno čuvanje semenskog krompira je na 2 do 4oC. Osim toga, temperatura za čuvanje krompira treba da je ujednačena, bez ikakvih kolebanja.
Visina sloja krtola krompira u skladištu zavisi od mogućnosti provetravanja. U podrumima i drugim skladištima, gde se krompir može provetravati samo sa gornje strane, visina sloja je 120 do 150 cm. U skladištima gde se krompir može provetravati sa svih strana sloj krtola krompira može biti visine 3 do 4 m. Nezreo, vlažan krompir može se čuvati samo u sloju do 100 cm debljine.
U savremenim skladištima, krompir se čuva u boksovima dužine 5 m, širine 4 m u rasutom stanju, a semenski krompir u sanducima (gajbicama).
Gubici u ukupnoj masi krompira manji su ukoliko su uslovi čuvanja krtola povoljniji. Gubici u težini krtola, koji mogu da budu veći ili manji, zavise od uslova čuvanja. Najveći gubici nastaju zbog isparavanja vode, enzimskog razgrađivanja skroba i šećera i trošenja šećera za disanje.
Obično, čuvanjem krompir gubi na težini 7 - 10 % usled pojačanog disanja, isparavanja, proklijavanja i truljenja. Ukoliko ne raspolažemo skladištima krompir trapimo u trapove, kao krajnja solucija.
Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

PRAVILNO SKLADIŠTENJE I ČUVANJE KROMPIRA.
 
 Krompir (Solanum tuberosum L.) se skladišti i čuva u posebnim skladištima ili eventualno u trapovima. Temperatura u skladištima se podešava prema osobinama sorte, pošto neke sorte klijaju već na 3 do 4oC, a druge tek na 6 do 7oC.
 Izvađene krtole se prosušuju nekoliko dana, a zatim klasiraju po krupnoći propuštanjem kroz sita različitih otvora, obložena gumom, kada se odstranjuju oštećene i obolele krtole. Skladištenje krompira je praćeno mnogim teškoćama zato jer krtole sadrže mnogo vode, lako ih napadaju štetne gljivice i bakterije, osetljive su na niske i visoke temperature, dišu, posle određenog perioda mirovanja stvaraju klice.
 Za sprečavanje klijanja krompira za jelo, industrijsku preradu i stočnu hranu koriste se sredstva, kočničari rasta (Tuberite, Belvitan, Fusareks, Agemin i sl.). Belvitan K upotrebljava se u količini 100 do 150 g na 100 kg krtola. Može se upotrebiti i za sprečavanja klijanja semenskog krompira, ali se krtole moraju 2 do 3 nedelje izneti iz skladišta i izložiti temperaturi 10 do 15oC, pri čemu ostatak preparata ispari i krtole su sposobne da klijaju.
 Krompir se najčešće čuva u trapovima, podrumima ili specijalnim skladištima, gde treba da se obezbedi odgovarajuća temperatura, relativna vlažnost vazduha i odsustvo svjetlosti. Dakle, čuvanje je u tamnim prostorijama gde se mogu regulisati temperatura i vlažnost vazduha.
 Najpovoljnija temperatura za duže čuvanje krompira za jelo je 3 do 5oC, pri relativnoj vlažnosti vazduha 87 do 95 %. Na temperaturi nižoj od 3oC skrob delimično prelazi u šećer i takav krompir sladi. Sladak ukus nestaje ako se krtole neko vreme drže na temperaturi 10 do 12oC, jer se šećer utroši pojačanim dejstvom temperature ili ponovo prelazi u skrob.
 Optimalno čuvanje semenskog krompira je na 2 do 4oC. Osim toga, temperatura za čuvanje krompira treba da je ujednačena, bez ikakvih kolebanja.
 Visina sloja krtola krompira u skladištu zavisi od mogućnosti provetravanja. U podrumima i drugim skladištima, gde se krompir može provetravati samo sa gornje strane, visina sloja je 120 do 150 cm. U skladištima gde se krompir može provetravati sa svih strana sloj krtola krompira može biti visine 3 do 4 m. Nezreo, vlažan krompir može se čuvati samo u sloju do 100 cm debljine.
 U savremenim skladištima, krompir se čuva u boksovima dužine 5 m, širine 4 m u rasutom stanju, a semenski krompir u sanducima (gajbicama).
 Gubici u ukupnoj masi krompira manji su ukoliko su uslovi čuvanja krtola povoljniji. Gubici u težini krtola, koji mogu da budu veći ili manji, zavise od uslova čuvanja. Najveći gubici nastaju zbog isparavanja vode, enzimskog razgrađivanja skroba i šećera i trošenja šećera za disanje.
 Obično, čuvanjem krompir gubi na težini 7 - 10 % usled pojačanog disanja, isparavanja, proklijavanja i truljenja. Ukoliko ne raspolažemo skladištima krompir trapimo u trapove, kao krajnja solucija.
 Autor, Stanko Nekić, dipl. ing. agronomije

Zadnje aktivnosti

Online korisnici

Promo

Korisnik

Autor