Zadnje aktivnosti

Zadnje aktivnosti korisnika mogu vidjeti samo registrirani korisnici.

Online korisnici

Online korisnike Agrokluba mogu vidjeti samo registirani korisnici.
Za potpune funkcionalnosti ovih servisa, prijavi se.

Promo

  • Čežnja za selom
  • 20.11.2022. 18:00

Moja priča: Bako, oni su prodali sve, kuće više nema...

Tko god je preselio iz sela u grad, zna kolika je tuga za rodnim krajem

Foto: Depositphotos/Nadezhda1906
  • 13.876
  • 764
  • 0

Tuga za domom može biti ogromna. Posebno ona dječja, iskrena i posebno ako je novi dom i okruženje potpuno drugačije od onoga u kojem si odrastao. Zna to svatko tko je preselio iz sela u grad, iz kuće koja je imala veliko dvorište u stan s balkonom. Sa slobode u kavez. Kada svu širinu koju je pružao pogled na polja i šume moraš suziti na susjedov balkon na zgradi preko puta. 

Nekada tu čežnju za selom ne može zamijeniti ni to ako živiš okružen prirodom, imaš kakvo takvo dvorište, bašču, voćku. 

Mnogi odlaze trbuhom za kruhom, a mnogi jer misle kako će im u gradu biti bolje. 

Kako to izgleda u očima djeteta odlično je opisao pjesnik Risto Nestorović koji je i sam odrastao i živio na selu iz kojega je otišao s 28 godina. Na svojoj internetskoj stranici piše kako zapravo želi postati čoban koji će imati mali salaš negdje u blizini svog rodnog Mošorina, u Srbiji. 

Ristina pjesma "Moja priča" koja je nedavno objavljena na popularnoj Facebook stranici Čitaj knjigu brzo je prikupila više od 10 tisuća lajkova, 1.200 dijeljenja i više od 350 komentara u kojima mnogi izražavaju svoj osjećaj sjete i čežnje za napuštenim selom, bakom, djedovim njivama, starim, napuštenim Džekijem... 

Pročitajte ju i vi: 

Bako...
Oni su prodali sve,
Kuće više nema,
Nema je.
Prvo su prodali dedine njive,
Što od znoja ih je stvarao,
I posekli su ono stablo šljive,
Pod kojim je umoran odmarao.
Džeki je ostavljen negde na selu,
Da ulicom luta i repom maše,
Pitam se hrani li ga ko,
I jel kažu da je to kuče naše?
Ništa od nas tamo nije ostalo,
Sem njega.
Od svih para kupili su mali stan,
Tata je bio srećan,
A mama ponosna,
Mi idemo za grad.
Više nismo seljaci,
Rekao bi otac za ručkom,
U sobi koja nas je gušila,
Majka je neprestano zavijače pušila,
A soba imala 8 kvadrata,
Zvali su je dnevna.
Kažu ovde će nam biti bolje,
Uradili su to zbog brata i mene,
I nisam shvatao kako zbog dobrog,
Srce polako počinje da vene,
A gde je tu radost?
Gledao sam ljude kako šetaju obučene pse,
Ošišane, rasne, kao da se takmiče,
I bilo mi žao Džekija,
Ta moja protuva,
Tako mi nedostaje.
Kupićemo Bišona,
Rekla je majka u jedan čas,
A ja sam pitao gde će da spava - nemamo dvorište,
Ništa ne brini reče mi,
Spavaće kraj nas.
Zašto nismo onda poveli Džekija?
On nije za grad- rekli su.
A mi jesmo?
Bako...
Ovde ljudi stalno žure,
I ne govore dobar dan,
Važno je samo kako si obučen,
Koja kola voziš,
A ne kako si vaspitan.
Jel si me pogrešnom učila?
Sivilo me tako guši,
Dok prolazim kroz ulice od smoga,
Kako se život preko noći sruši,
Kad čovek beži od korena svoga.
Osećam se kao grana,
Koju je jak vetar oduvao,
Jer je stari iznemogli hrast,
Pod udarom vetra nije sačuvao.
Pričaju o perspektivi,
Budućnosti,
O tome šta je najbolje za nas,
Kao da ne pamte više,
Da nam selo beše spas.
Bežimo od sebe,
I gadim se toga,
Ako ima Boga nek’ urazumi svet,
Ne grade orlovi gnezdo gde im kažu,
već tamo gde su napravili svoj prvi let.
Bako, ja ću se vratiti!


Tagovi

Moja priča Risto Nestorović Čežnja za selom Tuga za selom Prodali zemlju Prodali kuću


Autorica

Maja Celing Celić

Više [+]

Hobi vrtlarica i zaljubljenica u prirodu s dugogodišnjim iskustvom u novinarstvu. Urednica je portala Agroklub.