Na no-till setvu pređite postupno i strpljivo - uloženo će se vratiti

Nema gazde bez duboke brazde, kažu naši stari. Ali, vremena se menjaju pa se tako i obradi zemljišta pristupa drugačije. Jesenja setva samo što nije krenula pa nije "zgoreg" razmisliti i o redukovanoj obradi. Ovaj koncept odnosi se na takozvanu konzervacijsku, minimalnu i racionalnu obradu zemljišta kao i onu bez oranja (no-tillage) i to direktnom ili izostavljenom setvom. 

Ovaj pristup više nije nov u ratarstvu. Šta više, neminovan je, jer gornji sloj iz godine u godinu nestaje. Procenjuje se da bi intenzivne padavine do 2050. mogle da isperu 13 do 23 odsto poljoprivrednog zemljišta Evropske unije. 

Kako pristupiti setvi ozimih žitarica bez prethodne obrade, kakve sejalice koristiti, da li su neke sorte pogodnije za ovakvu vrstu setve, neka su od pitanja na koja nam je odgovore dao prof.dr.sc. Bojan Stipešević. 

Plug pa plug i ode zemlja "u vetar"

Pitamo ga, koliko su svesni naši ratari ovog globalnog problema. Kaže, postaju sve svesniji, ali im nedostaje iskustva. Našalio se, a u svakoj šali ima i istine. 

"Teraju ono tradicionalno, plug pa plug. Bez obzira što je to odlično oruđe za inkorporaciju stajnjaka, pliću obradu za uništavanje korova i slično, isušuje tlo, njegov oranični sloj i zbija dublje slojeve, odnosno plužni đon", upozorava Stipešević.

Navodi kako se čak i u vreme "predtraktorizacije" znalo desiti, kao u "prljavim tridesetima" (Dirty thirties, op.a.) da je nakon što je zemljište, tačnije američka prerija bila poorana, vetar oduvao gornji sloj zbog suše koja je trajala nekoliko godina zaredom. 

"Organska materija se potrošila, struktura zemljišta je bila uništena čestim oranjem i nedostatkom organske materije, i, ode zemlja u vetar", podseća ovaj stručnjak na dešavanja od pre gotovo sto godina i komentariše: "Poznato, zar ne?". 

Jedan od razloga je i što nema mnogo prodavaca opreme kako bi se ovaj model mogao prilagoditi lokalnim uslovima. 

Na no-till treba prelaziti postupno

Ovaj stručnjak preporučuje postupan prelaz na no-till.

"Najbolje malo po malo, jer naša istraživanja pokazuju da zemljištu treba tri do pet godina da se 'prebaci' na ovaj sistem, odnosno da se izgubi zbijenost zbog prethodnog korišćenja pluga i tanjirače zbog čega bi u tim prvim godinama prinos mogao biti niži."

Kaže, sve zavisi i od plodoreda.

"Nama je kukuruz 2003. strahovito podbacio druge godine prelaska na ovaj koncept jer još nije bio uspostavljen sistem pora, odnosno glista, korenje useva i korova kao i prirodni procesi koji idu uz to. I ono malo vode što je palo te zime nije ušlo dovoljno duboko u zemlju. Nije bio ni 'izgrađen dobar krov', odnosno žetvenih ostataka nije bilo u zadovoljavajućoj meri."

Priseća se da je to leto kukuruzu problem predstavljala voda zbog čega je i onaj posejan u obrađeno zemljište dao samo pet tona po hektaru, a no-till ispod dve, tri tone. 

"Idućih godina su se razlike 'topile'. Kukuruz je imao čak i više vode ispod no-till sistema, plužni đon je gotovo nestao, skroz druga priča", kaže i naglašava da su u eksperimentima uvek sprovodili identičnu zaštitu kao i da nisu imali veće potrebe za herbicidima. Nyavodi, moderniji "srede" sve, ukoliko se primenjuju u pravoj fazi korova. 

Šta učiniti pre prelaska?

"Pre prelaza bilo bi dobro meliorirati zemlju zbog fosfora i kalijuma. Prvenstveno treba napraviti analizu zemljišta i videti mogu li se njihove vrednosti podići đubrenjem 'na zalihu' ili podizanjem plodnosti za ova dva elementa na nivo bogato snabdevenih zemljišta pa po potrebi sprovesti kalcifikaciju", preporučuje i nastavlja: 

"Ako je njiva sa mikrodepresijama, to treba popraviti, odnosno srediti odvodnjavanje ako je zemljište na nekom takvom položaju, poplavnom prostoru i slično."

Pre početka no-till-a, za razbijanje plužnog đona preporučuje obradu podrivačem, minimalno 35 cm, što zavisi od postojećeg, a zatim pratiti stanje zemljišta pa svake tri do četiri godine, po potrebi, ići obradom do maksimalnih 25 do 30 centimetara dubine.

Kaže, bez obzira da li su zemljišta teža ili lakša, prednost ovog modela je što može "vrebati" idealan moment stanja vlage u zemljištu i kada najbolje pristupiti obradi od pet centimetra koliko u zemlju idu diskovi ulagači ili kako ih se još naziva, "no-tillke".

Ima li dodatne opreme?

Osim ovih diskova, potrebna je i dodatna oprema.

"Uglavnom su to predorgani poput crtala, razgrtača, koji idu ispred ulagačkih diskova, tako da nema greške", kaže uz posebnu napomenu:

"Nije da se nisu dešavale. Ima onih koji su kupovali no-till za laka zemljišta bez dodatne opreme. Ulagači su im se 'ishabali' do kraja setve pa je ispalo da sejalica ne valja, a ne odabir slabijeg materijala, jer je onaj za teška zemljišta ipak malo skuplji", komentariše ovaj stručnjak. 

Dodaje da kod većine alata treba pročitati upustvo za upotrebu jer svaki model ima "nešto svoje" za podesiti. Naglašava da je jako bitno paziti da su radna tela nezavisna, tako da mogu pratiti teren i paziti na podešavanje dubine setve u skladu s usevom i uslovima zemljišta, odnosno da li je ono mokro, suvo ili će pak kiša pasti za koji dan. Važno je i podesiti zatvaranje brazde kako treba, da seme ne ostane "napolju", odnosno da se svakako prekrije zemljom u setvenoj brazdi. 

"Često je dodatna oprema i depozitor ili ulagač za startno đubrenje, što ljudi često ne žele da uzmu jer im je, kao, skupo. Kod đubrenja nema inkorporacije, nego se, kako sam rekao, fosfor i kalijum primenjuju na zalihu/meliorativno."

Kaže da, iako su slabije pokretni, i oni stignu do korena kad tad ili koren dođe "po njih" bliže površini. 

"Kod azota je potrebno birati one forme, đubriva koje neće 'ispariti' s površine, dakle ne Urea, nego će ih voda kad tad uneti u tlo, pa je poželjno ići koju nedelju ranije u prihranu budući da treba vremena da se azot otopi i da nitrat dođe do korena", savetuje i dodaje da se može ići u kasnije, folijarno đubrenje, kada se za to stvore uslovi, odnosno lisna masa koja može da primi folijarni azot.

"To bi bilo taman pre zatvaranja redova, da folijarno đubrivo pada na list, a ne zemlju. Takođe, treba paziti na uslove kad se đubri na ovaj način da se 'ne spali' list", ističe spomenuvši da je to najbolje raditi rano ujutro, završiti barem sat pre izlaska sunca, ili predveče, kad sunce više ne isparava vodu jer inače raste koncentracija otopljene soli pa dođe do ožegotina lisne mase. 

Koje su kulture pogodne za no-till?

Svaka je ratarska kultura iz porodice trava (Poaeceae), a to su pšenica, raž, ječam, ovas, tritikale, kukuruz, proso, sirak, pogodna za no-till jer se može bolje "pogoditi" rok setve, a ne treba se mnogo plašiti ukorenjivanja. 

"I ovako i onako žitarice imaju plitki 'fibrozni' koren pri površini, pa im dublja obrada i ne znači baš nešto. Jedino gde za sada ovaj sistem nije dobar jeste šećerna repa, eventualno druge kulture od kojih se zahteva što veći koren, dakle cikorija, možda šargarepa, peršun, cvekla i slično." 

Stipešević posebno naglašava da ovde nije reč o organskoj poljoprivredi gde se zahteva prelazni period do dve, tri godine, ali, zemljištu treba neko vreme za novi sistem proizvodnje. 

"Dakle, s ovim modelom treba krenuti malo po malo, četvrtinu do trećinu površine po sezoni. Pri tome treba učiti, pratiti šta se dešava, pustiti zemlji da se prilagodi."

I priča za kraj

Priča nam za kraj, ima jedan gazda koji je krenuo s ovim konceptom, tek toliko da proba. Kupio je no-till sejalicu i nakon što su drugi videli koliko je uspešan, krenuo je uokolo da seje. Jedva da stigne da poseje sebi.

"Kaže, otplatio je uloženo već treću godinu, od tada mu je sve čista zarada. Takođe, 'no-tillka' je idealna i za primenu zelenišnog đubrenja, pokrovnih useva i slično, jer može već iza kombajna da poseje pokrovni usev, nakon žetve ozimih kultura. Maltene da bi čovek mogao da je zakači za kombajn", zaključuje Stipešević uz savet da se zbog velikog učinka i izostanka drugih prohoda, može razmisliti i o osnivanju udruženja mašinskog prstena i slično, gde bi više gazdinstava sa istog prostora uložilo u malo skuplju sejalicu.