Sakač: Oslanjam se samo na tradiciju

Svinjokolj je nekada bio veliki događaj, koji je obeležavao kraj godine. Pre nego što je industrijska proizvodnja svojim asortimanom zauzela mesto na stolovima i u tanjirima, gotovo svaka kuća imala je u kraju dvorišta sušaru iz koje je lagani dim nagoveštavao da će porodica tokom godine jesti prave domaće gurmanluke, počev od slanine, kobasice, kulena pečenice, šunke. 

Vreme je ipak učinilo svoje. Svinjokolj je i u seoskim domačinstvima postao retkost, te ljudi uglavnom suhomesnate proizvode, koji su od davnina nezaobilazni na našoj trpezi, kupuju u mesarama ili dobro opremljenim prodavnicama. Ponuda je velika, proizvodi raznoliki, te svako shodno svojim mogućnostima I potrebama danas može da bira, počev od industrijskih proizvoda, do pravih domaćih, koji mirišu na bukvu ili višnju.

Proizvodnja po starim receptima

Baš takve prizvode, na nedavno održani bačkopalanaki gastronomski festival "Zabijačke", doneo je Danilo Sakač iz Kucure. Sve po redu - kako bi rekli ljubitelji gurmanluka, poređao je na svom štandu, tako da su posetioci mogli da biraju i degustiraju, domaće kobasice, kulen, slaninu, belu i šarenu, švarglu.

"Proizvoda ima dosta, za svakoga po nešto, ali najbitnije je što recept za pripremu svih ovih proizvoda nije promenjen od 1929. godine. Upravo od tada datira naš porodični posao. Prvo je počeo moj pradeda, zatim deda, a ja sam ovaj zanat učio od oca, te sada sve pravim baš onako kako su to radili naši stari. Suština je u tradiciji i u finesama, koje se tokom godina nauče od starijih. Ja nemam svinje u tovu, ali ih nabavljam, ne sa farme nego isključivo kupujem od domaćina kojih ih drže u tovu. Od takvog mesa, koje je zaista kvalitetno, mogu da se pripremaju svi suhomesnati proizvodi", kaže Sakač.

Bez aditiva - prirodni proizvodi

On napominje da je proces prerade mesa vrlo jednostavan, u smislu da osim soli i neophodnih začina ne koristi nikakve druge dodatke poput aditiva i konzervansa, te su kobasice, švargle, slanina pravi domaći proizvodi prepoznatljivog ukusa, mirisa, boje i izgleda.

"Od klanja svinja do trenutka kada se može pojesti neki proizvod, prođe dosta vremena. Dobri poznavaoci ovog posla znaju da ovde nema brzine i skraćenog postupka, već polako. Bitno je da se nakon suvog soljenja meso lagano suši, najbolje na piljevini od bukve ili na dimu drveta višnje, koju je, moram priznati, teško naći.  Sušenje na dimu, u zavisnosti od veličine komada, može trajati od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Recimo, slaninu mi dimimo svaki drugi dan. Nakon dimljenja, proizvodi moraju dozrevati na hladnom i provetrenom mestu. Tek nakon toga spremni su za upotrebu", kaže naš sagovornik, napominjujući još jednom da se isključivo oslanja na porodičnu tradiciju i stare proverene recepte, sa kojima nikada nema greške.

Kvalitet se uvek prepozna

Kako objašnjava Sakač, iako mnogi misle da su njegovi proizvodi skuplji od industrijskih, ipak znaju da prepoznaju kvalitet koji se ogleda u svakom domaćem proizvodu: "Gde god smo bili, a obilazimo sve manifestacije, kupci i posetioci su znali da nam svojim poverenjem daju potvdu za kvalitet naših proizvoda. E upravo nas je taj kvalitet i oslanjaje na tradiciju održalo tokom niza godina".

Bez pršute, čvaraka, kobasica i drugih dimljenih proizvoda, nezamisliva je zimska trpeza. Tada je i prodaja najbolja, ali kako napominje naš sagovornik, mnogi vole dobar zalogaj, te se ne žali kada je u pitanju prodaja tokom cele godine. Pravim poštovaocima i ljubiteljima, recimo domaće slanine, nije teško da izdvoje 1.100 dinara za kilogram mesnate dimljene slanine ili 700 dinara za kilogram bele slanine, u čiji je postupak prerade porodica Sakač uložila vreme i znanje.