Stari zanati: Zašto je opanak skup?

Opančarstvo u Srbiji boluje od tri bolesti. Jedna je što su retki oni koji hoće da nauče ovaj zanat, te će on za nekoliko decenija verovatno otići u istoriju, druga je slaba potražnja, a treća propast industrije kože, zbog čega je repromaterijal ili skup ili teško nedostupan. Radosav Ivanović iz sela Lovci kod Jagodine pravi opanke skoro ceo život. Još u osnovnoj školi on i sestra su od oca naučili zanat od koga ne odustaje, uprkos brojnim problemima u ovoj oblasti.

"Moj otac je naučio zanat u komšiluku kod majstora, deda Duleta. Najpre sam radio što nam je to bio izvor prihoda, a posle je došla i ljubav prema zanatu. Napravio sam opanaka za nekoliko šlepera", kaže Radosav.

Nema više fabrika koža

Iskusno konstatuje da je za dobar opanak presudan dobar materijal - kvalitetna koža, okrajna ili vratovi.

"Najviše se koristi kozja puta, može i od svinjske i teleće kože. I upravo je koža jedan od najvećih problema. Sad je uglavnom kupujem kod preprodavaca. Nekad se lakše nabavljala. Bilo je mnogo prodavnica u Beogradu, a bilo je i fabrika u Zrenjaninu, Kragujevcu, Rumi, Zaječaru, Lebanu. Po mom saznanju, sada nijedna fabrika više nije u funkciji, a i ako radi, nema kože za opančarske potrebe", dodaje Radosav.

A mnogo kože u Srbiji se baci, tvrdi ovaj opančar. Ljudi više nemaju gde ni kome da je predaju, pa ona završi na deponiji, dok je on "papreno" plaća. Uz uračunat ručni rad, to je još jedan od razloga što opanak ne može da se proda po ceni od 1.500 do 2.000 dinara. A ta cena danas i nije baš popularna za obuću koja je najviše paradna.

I dijaspora posustaje

Od opančarskog tržišta ostale su samo dve kote: kulturno-umetnička društva i vašari. Obuća koja ide uz narodnu nošnju pravi se po porudžbini. Opančari moraju da poznaju šta koji kraj traži i za koje igre.

"Za svaku vrstu igara, druga vrsta opanaka. Sa kljunovima, bez, za vlaške, šopske, vranjanske. Recimo Čačani su tražili posebnu vrstu kljuna, koju ja nikad nisam radio. Najviše zarade je od kulturno-umetničkih društava i u slobodnoj prodaji. Naši ljudi u inostranstvu su nekad bili važne mušterije. Međutim, danas ih je sve manje i manje. I oni nešto posustaju. Valjda je tu generaciju kojoj je to bilo važno zamenio novi talas naših iseljenika globalista. Njima je ceo svet zavičaj", dodaje Ivanović.

Ručni rad najvredniji

A da se napravi opanak osim vremena, potrebno je umeće. Opanci se vrednuju po sitnom veštom pletenju. I ono može samo ručno da se uradi. Nijedna mašina ne može da zameni taj deo posla.

"Pre pletenja, najteže u pravljenju opanaka najveći posao je iseći pute ili tračice kojima ćete plesti. Najkomplikovaniji je takozvani punjeni opanak. Oformiti opanak, sašiti i nabaciti na kalup je umetnost. Ostalo mogu i manje obučeni radnici da urade", kaže opančar.

I žali se sa setom da nikad mu se niko nije obratio da ga obučava za pravljenje opanaka. Razume da je to sudbina starih zanata, koji će još neko vreme postojati u tragovima zahvaljujući entuzijazmu zaljubljenika, jer ne veruje da će neko od toga moći pristojno da zarađuje.