Zidani rakijski kazan star više od 150 godina još uvek u funkciji

Kad god u vreme pečenja rakije iz zidanog rakijskog kazana, starog više od 150 godina, Igora Tomića iz sela Krševica, kod Bujanovca, poteče šljivovica obavezno se oko njega okupi nekoliko komšija da probaju "mučenicu". Prvi gutljaj oni dugo drže u ustima kako bi ocenili njen miris, ukus, ali i jačinu. Konačnu ocenu daju tek kada im rakija iz usta polako klizne niz grlo.

U takvim prilikama neki traže da popiju još po jednu čašicu kako bi, kako oni kažu, "utvrdili gradivo". Onda se i sedenje oko kazana oduži toliko da uz dobru kapljicu, neki zaborave kada su nameravali da krenu. Željni druženja oni ovakvu priliku redovno iskoriste da razmotre najnovije događaje u selu, ali i da razmene iskustva iz poljoprivredne proizvodnje. Tek kada dobro "pretresu" aktuelne seoske vesti oni se opet vrate na temu pečenja rakije i tada ovi ljubitelji dobre kapljice ispričaju kod koga su sve pili dobru rakiju, kod koga slabu, a kod koga prepek, koji se inače u ovom kraju sprema za posebne prilike.

"Razidan" i preseljen

Među navedenim imenima domaćina obavezno se nađe i Tomićevo ime uz komentar da ni jedan kazan ne može da napravi bolju rakiju od zidanog. To su pogotovo znali Tomićevi preci koji prilikom preseljenja iz sela Lukarce, koje se nalazi na vrhu Rujan planine, na preko 960 metara nadmorske visine, u selo Krševica nisu hteli da ga ostave da tu propadne već su ga natovarili na volovska kola i doterali u svoj novi dom.

"Moj pradeda je ovim kazanom bio toliko zadovoljan da kada ga je pred preseljenje razidao nije hteo da ostavi čak ni jedan njegov kamen u Lukarcu već je i najmanji grumen natovario na kola i oterao u Krševicu gde je svijao novo prodično gnezdo. Tu je opet od ovog istog kamena uz pomoć blata sazidao novi kazan. Ispod njega je, kako to pravila nalažu, ostavio ložište za loženje vatre. Da je sve uradio kako treba shvatio je tek kada je na njega stavio i blatom povezao zemljani grnčarski kapak, koga ljudi u ovom kraju još nazivaju "bebe", sa šupljim produžetkom koji se nadovezivao na "lulu"- bakarnu cev, koja je išla kroz kazandžijsku kacu sa hladnom vodom da se para od destilacije ohladi i pretvori u tečno stanje", kaže Tomić i dodaje da je kapak i lulu spojio tako da vrh kapka uđe u lulu, a koju je prilikom pečenja rakije mazao blatom i obavijao krpama.

Neuporediva sa rakijom iz fabričkih kazana

Po dolasku u Krševicu Tomići su odmah počeli da zanavljaju voćnjake kako svoje domaćinstvo ne bi ostavili bez dobre šljivovice uz koju su tugovali, slavili i veselili se. Tradicija pečenja rakije na prastarom zidanom kazanu u ovoj porodici se prenosila sa kolena na koleno. Tako je vremenom i sam Igor Tomić savladao tehniku pečenja rakije na ovom kazanu koga njegovi čuvaju kao porodičnu relikviju.

Subvencije za proizvodnju jakih alkoholnih pića - do 15,5 miliona dinara po korisniku

"Rakija koja se ispeče na ovom kazanu ne može da se uporedi sa onom koja se pravi na fabričkim kazanima. Naš kazan je napravljen ručno, od debelozidnog bakra, a poklopac za njega pravio je najpoznatiji grnčar iz sela Šajince kod Trgovišta. Kamen kojim je ozidan je iz sela Lukarce odakle smo rodom. On je takvog kvaliteta da kada se ugreje vatrom koja se loži u ložištu ispod kazana, u samom kazanu održava stabilnu temperaturu koja omogućava da se destilacija ravnomerno odvija. Ložište na kazanu se ostavlja otvorenim sve dok rakija ne poteče, a kada poteče i dobije odgovarajući protok otvor se zatvara kamenom pločom i maže blatom, da ne dobije vazduh, da se ne usili vatra i komine ne zagori."

Čuvanje kazana i porodične tradicije

Za dobru rakiju ne treba samo dobar kazan već i dobra komina. Naš sagovornik to dobro zna i zato se uvek potrudi da šljive i jabuke koje proizvodi sam odloži u čistim posudama koje koristi isključivo za tu namenu i gde nikada ne sme da se nađe ni vlat trave, a kamoli ubuđali plodovi.

Od tako pripremljenih šljiva i jabuka on dobije kominu, a kasnije i rakiju koju svako ko jednom proba poželi da proba još koji put. To Tomić odlično zna i zato ovaj prastari kazan čuva kao najvredniji predmet. Kada se završi sezona pečenja rakije, brižljivo vunenom krpom očisti sve otvore na kazanu zajedno sa lulama. Obavezno ispusti vodu iz kace kako tokom zime ne bi zamrzla i ispucala od mraza. Sve delove koji se skidaju sa kazana dobro osuši i ostavi na sigurno mesto. Na taj način čuva se kazan od propadanja, ali i porodičnu tradiciju pečenja rakije.