Voćnjak na kraju grada

U Srednjebanatskom okrugu vinograda je sve manje, ali se zato površine pod voćnjacima polako povećavaju. Da li zbog povoljnih konkursa Pokrajinskog sekreterijata za poljoprivredu namenjenih podizanju novih zasada, zbog solidne zarade koju donosi voćarstvo ili zbog prerastanja hobija u vikend naseljima u ozbiljnu proizvodnju, ne može se proceniti. Ali, sasvim je sigurno da će površine od 120 hektara, koliko je sada pod zasadima voća u ovom regionu, uskoro biti premašene.

U voćnjak je potrebno uložiti monogo ljubavi

Petruša Ivanov iz Zrenjanina je diplomirani inženjer poljoprivrede, koja je posle 26 godina rada na društvenom imanju napustila posao i pre devet godina podigla voćnjak na dva hektara i 68 ari. Porodica Ivanov živi u poslednjoj ulici na kraju jednog gradskog naselja, te se njen voćnjak nalazi odmah iza porodične kuće. To joj u mnogome olakšava posao, ali i prodaju voća, džemova i sokova.

"U voćnjaku imam šljive sortimenta Čačanska lepotica, Čačanska rodna i Stenlej, dok sortiment kajsija čine Mađarska najbolja, Novosadska rodna, Novosadska četvorka i Roksana. Kao najbolja sorta krušaka u mom voćnjaku pokazala se Viljemovka. Kupci najviše treže Ajdared, Zlatni delišes, Grenis Smit, Jonagold i Fudži, kada je o jabukama reč“, objašnjava Petruša.

Ona kaže da bi o isplativosti u poljoprivrednoj proizvodnji, pa tako i u voćarstvu, moglo da se priča ukoliko bi postojala stabilnost cena. Primarni proizvođači jedino tako mogu da usklade ulaganja i očekivanja.

"Svoju robu plasiram na pijaci, tako da ona diktira i cenu. Od plodova koje ne prodam pravim džem i sokove, a pečem i rakiju. Prošle godine kajsija je ponela najveći rod, čak je i prerodila. Ali, kada je reč o zaradi, rod nije najvažniji faktor. Ako više rodi više je i rada, a cena je manja. Najsrećnija sam kada su prinosi osrednji. Onda se postiže dobra cena, a ulaže se manje rada. Kod mene su troškovi standardni i podrazumevaju ulaganja u đubrivo, pomotehniku, zaštitu i berbu. Do pre dve godina sama sam radila orezivanje, sada angažujem radnike", kaže Ivanova.

Znanje i mnogo ličnog rada smanjuju finansijska ulaganja

Petruša je spojila svoje znanje agronoma i iskustvo stečeno tokom poslednjih pet godina rada na društvenom imanju, kada je bila posvećena voćarstvu te je sama proizvela svoje sadnice. "Moj voćnjak je osnovan direktnim kalemljenjem. To znači da sam sadila podlogu i na stalno mesto je kalemila. Da sam trebala da kupim 6.000 sadnica, ne bih sada imala ovoliku površinu pod voćem“, dodaje Ivanova.

Ova proizvodna godina specifična je po tome što su centralnu Srbiju potopile kiše, a srednji Banat je bio prilično sušan. No, tu je sistem za navodnjavanje. "Vlagu u zemlji mogu da regulišem zahvaljujući zalivnom sistemu, ali on ipak ne može da zameni dobru kišu. Protivgradne mreže nemam jer su mi u ovim uslovima to velika ulaganja. 2009. godine grad mi je potukao gotovo sav rod, ali štetu nigde nisam mogla da naplatim. Voćnjak mi nije osiguran, ne zato što to ne želim, već takođe zbog nedostatka novca. Iako ministarstvo poljoprivrede subvencioniše osiguranje, ipak treba da pokrijem 100 odsto troškova po tom osnovu dok ne dođe do refundacije. Za sada to ne mogu“, objašnjava Petruša Ivanov.

Sa upotrebom hemije - obazrivo

Džemovi i sokovi napravljeni od voća iz Petrušinog voćnjaka lako pronalaze put do kupaca. Uglavnom su to stalne mušterije koje su sigurne u kvalitet. U ovom domaćinstvu jako se vodi računa o poštovanju karenci i radi se redukovano prskanje. Ovome se poklanja pažnja do te mere da su prošle godine plodovi jabuka na Petrušinoj tezgi zbog čađave krastovasti koja nije tretirana, izgledali neugledno u odnosu na većinu robe na drugim tezgama. Ipak, stalni kupci i oni Zrenjaninci koji vode računa da namirnice koje kupuju budu što zdravije i što prirodnije proizvedene, nisu se libili da kupuju ove jabuke.

Udruživanje i mlade snage osnov prosperiteta

"Ono što bih volela da se desi u nekoj skorijoj budućnosti je da se mi voćari sa teritorije Srednjobanatskog okruga - udružimo. Udruženi bi bolje rešili probleme koji se odnose na plasman. Veća tržišta, bolja cena voća i niže cene inputa, to je ono što nam treba“, viđenje je Ivanove.

Uz čašu neverovatno lepog soka od višanja domaće proizvodnje, Petruša kaže da se nikada nije plašila rada, što se i vidi. Računa na pomoć i u radu, a prevashodno u znanju od sina koji završava Poljoprivredni fakultet. Trud se isplatio, a ovaj voćnjak na kraju grada neće zapusteti.