Koje su autohtone sorte šljive za proizvodnju organske rakije?

Konstantna tražnja za autohtonim sortama uslovljena je sve izraženijom potrebom za biološki vrednom i organski proizvedenom hranom, "voćkama koje se ne prskaju", "zdravim plodovima" i tako dalje. Podsetimo, te sorte su dobro prilagođene agroekološkim uslovima areala rasprostiranja, ali i proizvođači i potrošači su tradicionalno vezani za njih.

Otuda se često može čuti da nema šljive bez požegače, rakije bez crvene ranke i tako dalje. Često ovakve konstatacije nisu daleko od istine, kada se, na primer, ima u vidu neprevaziđeni kvalitet požegače koja je, nažalost, izgubila trku sa savremenim sortama prvenstveno zbog osetljivosti na virus šarke šljive. Proizvodnja plodova ovakvih sorti često nema karakter intenzivne, već uglavnom okućničke proizvodnje za potrebe domaćinstva, ili ograničena i bliska tržišta. 

Požegača

Požegača, poznata i pod drugim nazivima kao što su madžarka, bistrica, čitlovka, jasenka, plavka, cepača, poznica, debelica, kriva šljiva. Stablo šljive požegača je kada se gaje na svom korenu srednje bujno, a ako se kao podloga koristi dženarika onda bude bujno. Požegače, kako kaže savetodavac u Poljoprivredno savetotodavnoj stručnoj službi Prokuplje Milan Tošković, imaju dobru nosivost grana koje zahvaljujući elastičnosti mogu da se dobro pokažu kada je rod bogat. Jedna od lošijih osobina stabla požegače je da ima manju otpornost na niske temperature i mrazeve.

"Plod šljiva požegača jeste relativno sitniji u odnosu na konkurenciju, težina plodova je prosečno oko 17 grama", kaže savetodavac i dodaje da plod zri krajem avgusta meseca, dok na terenima koju su na većoj nadmorskoj visini to može da se desi i početkom septembra.

Požegača - nezamenljiva sorta za dobru šljivovicu

Dalje navodi da je ova sorta šljive osetljiva prema većem broju bolesti kao što su rogač, rđa, plamenjača (narandžasta pegavost). Međutim najveću opasnost predstavlja bolest šarka, koja je doneta iz Amerike sa sadnicama šljiva stenlej u Bugarsku odakle se postepeno proširila i na naše krajeve. Šljiva požegača pokazuje manju osetljivost prema moniliji u odnosu na druge sorte.

"Požegača, dok je bila u čistoj kulturi - monokulturi, ili dok je drugih sorti šljiva bilo vrlo malo, dala je tip rakije šljivovice tako poznate u celom svetu. Šljivovica ima izvanredno prijatnu aromu koja se retko sreće kod rakije drugih sorti i taj ukus, odnosno ugled je i do danas sačuvala. Ona i u mešavini s drugim sortama može da očuva kvalitet rakije šljivovice", kaže Tošković i dodaje da se od 100 kilogrma sirove šljive dobije oko 21 litar rakije od 25 stepeni jačine.

Crvena ranka

Crvena ranka, ili kako je još nazivaju šumadinka (zato što je ponikla u užoj Šumadiji), crvenjača, ranka ili ranošljiva, darosavka po selu Darosavi u Kolubari, drenovka (što je plod crvene boje sličan drenu) i još mnogo drugih, naziv je dobila, kako kaže savetodavac, da bi se razlikovala od drugih sorti koje imaju rano zrenje i koje se nazivaju ranka ili drugim sličnim imenima.

Crvena ranka - povratak čuvene kraljice šljive

"Plod je srednje krupnoće, težine oko 15 grama, oblika je duguljastog s jače izraženim izduženjem dela prema peteljci, po čemu se od drugih sorti lako raspoznaje. Pokožica je otoreno plave boje s jačim prelazom u crveno. Meso se ne odvaja od koštica ali ne u tolikoj meri da smeta kod upotrebe u svežem stanju", kaže sručnjak i dodaje da ona zri krajem jula i u prvoj polovini avgusta i da rakija može da bude isto toliko kvalitetna kao i od požegače.

"U krajevima gde se ova sorta gaji ne pravi se mnogo razlike u ukusu između ovih dveju rakija. Oduvek su se ove dve rakije mešale bez ikakvog uticaja na smanjen kvalitet šljivovice koji daje požegača", kaže Tošković i dodaje da je prinos rakije oko 16 odsto jačine 25 stepeni (10 gradi) i da prema požegači prinos podbacuje za oko 30 odsto.

Moravka

Rasprostranjena je u severoistočnom delu Srbije, a kao njen centar se uzima između Velike Morave i Mlave u okolini Petrovca na Mlavi. Ima je oko Požarevca, na istok se širi između reka Resave i Mlave, a po obroncima planina Ježevice, Biljanika i s desne strane Mlave po jugozapadnim obroncima Homoljskih planina. Postoje dva varijateta, kako Tošković kaže, sa krupnim i sitnim plodom.

On dalje navodi da se kod krupne plod izjednačava s plodom požegače, čak u nekim osobinama prevazilazi. Prvi počeci ove sorte vezuju se za ime sveštenika Stanojevića koji je prva stabla preneo iz Bugarske u V. Popović (srez Mlavski) 1880-ih godina. Prvobitno se zvala bugarka ali se ovaj naziv zamenio sa moravka, u pojedinim krajevima nazivaju je mlavka.

"Plod je sitan, oko 10 grama. Kod krupnog ploda je skoro duplo veći. Oblika je jajastog s nešto većim suženjem kod peteljke, što podseća na plod crvene ranke, s tom razlikom što suženje počinje naglo. Meso je zlatno žute boje, odvaja se od koštice, a sadržaj šećera je sličan požegači", kaže ovaj voćar i dodaje da je pokožica plavocrna i da se po boji se od požegače razlikuje, time što je upadljivo crna.

Plod zri petnaestak dana pre požegače i ima jednostranu upotrebnu vrednost - za rakiju. Rakija po jačini odnosno po prinosu ili je jednaka, ili je nešto slabija od požegače. S mešavinom u jednakim delovima ne može se primetiti razlika po ukusu od čiste požegače.