Braća Lakovići rabadžilukom plaćaju školovanje

Svakoga popodneva pravo sa nastave, Veljko Laković žuri da se stopom iz Nove Varoši prebaci do 17 kilometara udaljenih Aljinovića  na putu za Sjenicu. Prvi autobus je u ranim večernjim satima, ali on nema vremena da čeka, jer u roditeljskom domu ima puno obaveza. Valja izvući koji kubik građe iz šume i "namiriti" volove, koji hlebom hrane i njega i njegovu porodicu.
       
Veljko Laković ima 15, a njegov brat Stefan 18 godina i najmlađe su rabadžije u selima imeđu Zlatara i Jadovnika. Nekada je ovde u svakom zaseoku bilo po nekoliko rabadžija, a danas se svi na ovom potezu mogu prebrojati na prste jedne ruke. Zanat su naučili od oca Milijana (43) koji im je već poverio komande ovog krvavog posla.
        
"Ako ništa drugo, ono posle škole nahranim i očistim volove, a Golub i Šaronja su mi mezimci i najbolje  mene slušaju. Za mene kažu da sam majstor rabadžijskog zanata i već se mnogo toga ja pitam oko organizacije  rada i samog posla. Moje glavno zaduženje u šumi je rad sa motornom testerom, obaram i krešem stabla i pravim šumski red", kaže Veljko.

Cele godine u šumi

Otac Milijan je nezaposlen, a majka Mirjana (40) je pomoćna radnica u seoskoj četvororazrednoj školi, tek sa 50% norme. Oko 9.000 dinara njene plate i dedina skromna penzija sve su im od stalnih prihoda, pa su cele godine u šumi. U njoj osvanu i omrknu, "lome" i sebe i volove, kako bi zaradili koji dinar. 
        
"Počeo sam da rabadžijam sa deset godina. Otac je imao operaciju žuča, pa smo ja i brat sa dedom Dragoslavom, kome su sada 83 godine, morali da sečemo i izvlačimo drva. Tada sam i zavoleo rad sa zapregom. Prva godina sam srednje škole u Novoj Varoši, smer mašinski tehničar motornih vozila, a plan mi je da nakon škole ostanem na selu i rabadžijam. Ovo jeste težak posao, i brzo kažu satre čoveka, ali kada se nešto voli, sve je lakše", priča Veljko.

Glava u torbi svaki dan

Stariji od braće Stefan, maturant je Tehničke škole "Radoje Ljubičić" iz Užica. Svakog vikenda ili praznika je kući, a odmori jedino kada je "crveno slovo". Kao i brat, i on sam sebe izdržava od ovog krvavog posla, a ono što zaradi u rabadžiluku potroši na život daleko od kuće, na stanarinu, knjige, školski pribor, hranu, odeću. Priznaje, može solidno da se zaradi, ali i da se uštedi za još jedan par volova koje planira da kupi na proleće.
        
"Lep je ovo posao, mada je glava svaki dan u torbi. Pre dve godine trupac, koji se otisnuo niz strminu, priklještio mi je nogu. Na sve to, dok sam pritisnut ležao ispod drveta, drug koji nije video šta se dešava, traktorom je, vozeći unazad, prešao preko iste noge. Sve mi je bilo polomljeno od kolena do stopala, pa i peta. Celo tromesečje nisam išao u školu", kaže Stefan.

Najteže svakodnevno pešačenje

Celo leto i jesen Lakovići su izvlačili građu na Goveđaku. Oborili su i do najbližeg puta izvukli 1.200 kubika za potrebe Šumskog gazdinstva. Od rada u šumi, kažu teže im je palo svakodnevno pešačenje, a od kuće do lagera na Lepoj Ravni ima više od 12 kilometara u jednom pravcu. Ako vreme dozvoli, krajem marta će opet u nadnicu, a ugovorili su seču novih 300 kubika građe.
       
"I majka provede dobar deo dana sa nama u šumi. Ne radi kao mi, već dođe negde oko podneva i donese nam ručak i okrepljenje. Kada se pravi šumski red, zapne svojski i ona, vuče granje i slaže na gomilu", ističe Stefan.

Devojke vole momke u dobroj kondiciji

Braća Laković priznaju da su s dozom zebnje krenuli u srednju školu. Strahovali su šta će im reći gradska deca kada čuju kojim se poslom bave i da su idući za volovskom zapregom pregazili više vučijih staza nego asfalta. Ali su se, kažu, prevarili.

"Nema omalovažavanja od strane školskih drugova, ni u Užicu ni u Novoj Varoši. Naprotiv. Na naše oduševljene, svi su zadivljeni onim što radimo i tapšu nas po ramenu. Zadivljene su i devojke. One vole momke u dobroj kondiciji, a mi to jesmo", kažu Veljko i Stefan, najmlađe rabadžije od Nove Varoši do Sjenice.