Uzgoj voća zamenio ovcama i nije se pokajao

Priroda u Gornjem Crniljevu, selu u opštini Osečina, nije štedela na svojoj lepoti. Na svakom koraku mogu se videti prelepi vidikovci, pašnjaci, livade i voćnjaci, okruženje bogom dano za bavljenje poljoprivredom posebno stočarstvom i voćarstvom. Stanovnici ovog sela prirodne pogodnosti svog okruženja koriste maksimalno jer su poznati kao odlični uzgajivači ovaca i šljiva.

Jedan od njih je i Goran Radovanović, koji se uzgojem ovaca bavi od 2010. godine i to zahvaljujući kreditu koji mu je odobren kada je kupio 30 ovaca, a danas njegovo stado broji 100 grla.

Putem SMS-a obaveštava poljoprivrednike o konkursima i novinama u agraru

"Novac na selu se potroši brže nego sto se može i zamisliti. Kada nam je krediti odobren odmah sam kupio ovce, virtemberg rasu, ogradio parcelu od tri hektara gde su one pasle i tako smo krenuli. I prvi put kada su se ojagnjile mi smo kredit i isplatili. Nakon toga je i naša opština počela da daje podsticaje za stočarsku proizvodnju, tačnije za kupovinu jaganjaca i malo po malo širili smo stado", rekao je Goran i dodao da trenutno subvencije ministarstva poljoprivrede od 7.000 dinara po grlu imaju veliki uticaj na širenje ove proizvodnje.

Mala cena od 200 dinara

Iako su Radovanovići napravili odične uslove za svoje životinje, ogradili 13 hektara pašnjaka, gde ih svakodnevno izvode, sagradili savremene objekte, obezbedili vodu životinjama, posla uvek ima i ponekad je teško sve postići, ali svesno su krenuli u ovu proizvodnju i ne žale se mnogo. Problem postoji samo oko otkupa, tačnije cene jagnjadi.

"Mnogo ljudi i iz našeg sela krenulo je u ovu proizvodnju, jer je isplatljivije držati ovce nego bilo koju drugu stoku, obezbedite im dobru ispašu, ako nema trave ja zasejem zob, ovce ne morate da muzete i predajte mleko. Otkupa ima i to zaista nije problem, ali kada je u pitanju cena - to je druga priča. Od pre deset godina kada sam ja krenuo do danas ima samo pogoršanja. Danas se jaganjci otkupljuju po 200 dinara za kilogram, malo se čeka sa isplatom to zaista nije problem, ali je 200 dinara malo. Pogledajte samo koliko košta meso u mesari ili koliko košta obična salama, gde ima svega sem mesa", kaže naš sagovornik i dodaje da niko ne garantuje da sutra tog otkupa neće biti ni po tih 200 dinara i da zbog toga proizvođači nemaju sigurnost. 

Pored ovog veliki problem ovdašnjeg stanovništva je i loša infrastruktura sela. Da biste došli iz Osečine do Gornjeg Crniljeva treba da pređete svega 10 kilometara, ali veoma lošim asfaltnim putem koji jednim delom prelazi u makadam i ta vožnja traje i po četrdeset minuta. Za svakodnevno kretanje neophodni su vam jači automobili, po mogućstvu terenci, a avantura je, priča Goran, tek kada jaganjce vozi na otkup, ali sve to ne obeshrabruje porodicu Radovanović da se za sada veoma uspešno bave uzgojem ovaca.

"Naš trud naplatiće, možda, naša deca"

Međutim jedno domaćinstvo u Podgorini ne može se zamisliti bez zasada šljiva u slučaju Radovanovića i zasada krušaka, dunja i kupina.

"Viljamovke imamo 360 stabla, posađenih devedesetih godina, na sejancima i većinom je dajem prijateljima za rakiju, jer više nema otkupa kruške. Nekada je to "Srbijanka" Valjevo otkupjivala i "Podgorka", a danas prodajemo nekih sedam tona kada rodi, ljudima koji prave rakiju, a ono što ostane i ja pretvorim u rakiju. Evo sad imamo tonu viljamovke i to sad stoji, možda će to nekad krenuti da se prodaje po lepim cenama, mi svake godine kupujemo balone, buriće, pakujemo pa ako mi ne uspemo da prodamo - možda će deca nekad naplatiti naš trud", nada se naš sagovornik iz Zapadne Srbije. 

Više proizvodnji za zaradu

Šljivu su predhodnih godina obično sušili i tako predavali, imaju i svoje izbijače košpica jer su jedino tako uspevali da sa šljivom ostvare veću otkupnu cenu, sirova šljiva se otkupljuje i po 10 dinara što proizvodnju ove voćne vrste čini potpuno neisplativom, a veoma slična situacija je i sa kupinom. Goran ističe da se danas od poljoprivrede teško živi i da je neophodno kako on kaže da se 'svaštari' odnosno da na svom imanju imate više proizvodnji kako bi na kraju nešto i zaradili. 

"Vozili smo voće i na pijac, na kvantaš u Beograd, ali to je tek mukotrpan posao i nisam više u tim godinama da mogu da radim. Zato se polako okrećemo ovčarstvu u potpunosti, jer čini mi se da jedino tako možemo da opstanemo. Plus, ovce nam pomažu da ovo veliko imanje održavamo, čistimo i ne dopustimo da zakorovi. A sve ovo ostalo radimo zato što moramo. Nas je šestoro na domaćinstvu i uglavnom mi sve sami odrađujemo jer nema više ko da ti radi ni za pare, a kamoli da pomogne", priča ovaj vredni podgorčanin koji živi isključivo od poljoprivrede, iako je on mašinski, a supruga medincinski tehničar - u struci nikada nisu radili. 

Sela se gase, ali od ovčarstva se može živeti

Napominje da je najveći problem na selu nedostak radne snage, nema mladih ljudi i da on sa 52 godine u šali za sebe kaže da je mladi poljoprivrednik. Selo bez puta, autobuske linije, bez prodavnice, pošte, bez kafane nije selo. Škola u Gornjem Crniljevu postoji, ali u nju deca idu samo do četvrtog razreda i sve je manje i dece. 

Mnogo je problema sa kojima se Radovanovići suočavaju, ali Goran kao i većina njegove generacije nema mnogo opcija nego da ostanu na svom imanju i rade koliko mogu. U planu im je, proširenje stada do 150 grla, jer zaista je zavoleo ovu proizvodnju i vidi budućnost u njoj, a što je mnogo bitnije zahteva manje posla nego voćarstvo.