Tovno govedarstvo - šansa za srpsko stočarstvo?

Seminar na Tari u organizaciji Klub-a 100P plus obiluje predavanjima. Jedno takvo održao je profesor doktor Dragan Stanojević sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, na temu tovnog govedarstva i njegove isplativosti u Srbiji.

Veoma bitna stvar kod proizvodnje mesa je ta da bi trebalo pogledati kako se kreću svetski trendovi.

Stanojević je istakao: "Proizvodnja mesa (sve vrste) danas je šest puta veća nego što je bila šezdesetih godina XX veka. Nepovoljna stvar je ta da se cena mesa po kilogramu smanjila i to pre svega svinjskog, goveđe meso (junetina) ima relativno stabilnu cenu, jedini rast cene zabeležilo je ovčije meso."

Kada je reč o Srbiji, generalno veliki problem stočarske proizvodnje predstavlja njen smanjen obim.

"Devedesetih godina smo proizvodili 650 hiljada tona, danas je to oko 450 hiljada tona. Druga loša stvar je ta da smo od izvoznika stočarskog mesa došli u situaciju minusa oko dvadesetak miliona evra na godišnjem nivou," navodi Stanojević.

Proizvođači tovne junadi: U pripremi žig "srpska junetina"

U razvijenim zemljama udeo stočarstva u poljoprivredi je 50%

Smatra se da razvijene zemlje imaju udeo stočarstva u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji oko 50%, neke zemlje kao: Holandija, Nemačka i Francuska taj udeo imaju oko 70%.

"Ono što je prilično zanimljivo je da danas imamo približno 900 hiljada goveda, oko tri miliona svinja, ovce predstavljaju jedino pozitivan trend čiji se broj godišnje povećava 2-3%. Zabrinjava činjenica da stočarstvo u Srbiji u ukupnom udelu poljoprivredne proizvodnje učestvuje sa 30-40% BDP-a," predstavlja činjenice Stanojević.

Treba imati na umu da se stočarska proizvodnja ne obnavlja za godinu dana. Kod nas preovladava tradicionalni proces proizvodnje junećeg mesa (simentalska rasa i njihovi melezi) su zastupljeni oko 80%. Kada je reč o ozbiljnim konkurentima u proizvodnji mesa oni imaju jasno izdiferencirane dve grupe goveda: mlečna i tovna. 

Naša poljoprivreda obezbeđuje dovoljne količine jako kvalitetne hrane (lucerka i kukuruz).

"Kvota za izvoz goveđeg mesa u Evropsku uniju je 8.700 tona, mi je koristimo trenutno oko 5%, za tu kvotu je zaslužen kvalitet mesa. Ranije smo mogli mnogo više da izvezemo "milanskog reza" mesa (but, slabine i leđni mišić), tu je problem bila realizacija prednjeg čereka," kaže Stanojević.

Domaća tradicionalna proizvodnja koja je najčešće prisutna na našim gazdinstvima je simentalac u slobodnom tovu.

"Da bi ovaj posao bio ekonomičan potrebni su nam prirodni resursi, nećemo gajiti stoku u Mačvi, Bačkoj, ali hoćemo na slatinama, utrinama, Pešterskoj visoravni, planinskim pašnjacima. Najbolje rezultate u proizvodnji ovog tipa daju specijalizovane tovne rase i njihovi melezi. U Srbiji je zastupljen mali broj čistorasnih životinja koje su namenjene tovu," dodaje Stanojević.

Reč stručnjaka: Izbor objekata za tov junadi

Analiza rizika: Prednosti i nedostaci

Imamo dobre agroekološke uslove za bavljenje proizvodnjom junećeg mesa (umerena kontinentalna klima) sa dobro razvijenom ratarskom proizvodnjom.

"Regionalna potražnja je na visokom nivou, otvaraju se nova tržišta," govori Stanojević i dodaje: "Moja kalkulacija ukupnog izvoza mesa Republike Srbije u 2018. godini je ta da grad Istanbul pojede tu količinu za 24 sata. Od tri K koja su neophodna za uspešnu proizvodnju (kvalitet, kontinuitet i konkurentnost), mi imamo samo kvalitet."

Trebalo bi razmišljati u pravcu organske proizvodnje, zaštite geografskog porekla - primer zlatiborski pršut, mogu nam pomoći u izvozu hrane na većem nivou. Ne fali nam ni znanja, ni naučnih institucija.

"Kada govorimo o slabostima, prva stvar je nedostatak finasijskih sredstava i potencijala za razvoj. Investicioni novac najčešće nije na raspolaganju ljudima koji su ozbiljno ušli u ovaj vid proizvodnje. Starosna struktura poljoprivrednika nije sjajna. Otežavajući vid izvoza naše junetine u Tursku je cena, cena polutke koju je turski uvoznik plaćao u Srbiji bila je u proseku 5,7€, a u ovom momentu oni to plaćaju oko 3,4€ iz Južne Amerike," podseća Stanojević.

Jedini profit koji proizvođači goveđeg mesa trenutno imaju je subvencija od države i oni računaju na nju. "Podsećanja radi u Britaniji je 2012. godine poljoprivrednik kroz godišnje subvencije dobijao 12 prosečnih britanskih plata," izneo je podatak Stanojević. 

Gde je naša šansa? Da li tradicionalna ili proizvodnja krava-tele? 

Stanojević i u jednom i u drugom vidi šansu.

"Tradicionalna proizvodnja nam je omogućila tržište za izvoz koji trenutno imamo. Ako budemo hteli da izvozimo životinje koje se proizvode u sistemu krava-tele na tradicionalna tržišta (EU, Turska) bojim se da tu nismo na dobrom putu. Iz jednog prostog razloga što je kvalitet mesa iz tradicionalne proizvodnje jedini uslov zbog kojeg mi imamo tržište," zaključuje Stanojević.

Poznate rase za tov goveda

Rase koje se koriste u sistemu pripadaju klasičnim tovnim rasama: engleske-ostrvske i kontinentalne rase. Engleske najpoznatije rase su aberdin angus (crvena i crna) i hereford. Kod njih je karakterističan tov do manjih završnih masa. Ranostasne su rase, za daji porast će koristiti mnogo više hrane i neće biti ekonomične, sa druge strane dolazi do zamašćenja trupa (više u korist loja, a manje mišićnog tkiva).

Francuske tovne rase šarole i limuzin mogu da ostvare proizvodne rezultate koji su bliže našem simentalcu, dolaze do većih završnih masa, imaju dobar kvalitet trupa, međutim ono što može da predstavlja problem je veća frekvencija težih teljenja (šarole).