Iako su pokretne pastirske kućice bile deo svakodnevice života na selu, danas se sve ređe mogu videti.
Torarice, čuvalice ili kućeri, različiti su nazivi, u zavisnosti od sela do sela, za pokretne drvene kućice u kojima su čobani spavali, a ponegde spavaju još uvek tokom noći kod tora i ovaca. Iako su bile deo svakodnevnog života na selu, danas se sve ređe mogu videti.
Čobanske kućice su uglavnom pravljene od jelovine, a zahvaljujući saonicama na koje su postavljene, moguće ih je i pomerati, sa mesta na mesto, kako se pomera i tor.
Njihova veličina ne ostavlja prostora za komfor. Duge su oko dva, a široke nešto više od jednog metra. Imaju dovoljno prostora tek da ispune svoju osnovnu namenu - da budu krevet.
Radi udobnosti, u njih je stavljana slamarica, kasnije i dušeci. Kakav će čobanin imati san, uveliko zavisi i od vremenskih prilika.
Tokom toplih letnjih noći, spavanje u toraricama, kažu oni koji su to iskusili, može biti i ugodnije nego u krevetu. S druge strane, kad su temperature niske, obično tokom jesenjih noći, spavanje je pravi izazov zbog hladnoće.
Sa prvim toplijim danima proleća, ovce su umesto u stajama noćivale pod vedrim nebom u torovima. Pored tora, u torarici, spavao je i čobanin i tako čuvao stado od divljih životinja.
Stanovnika na selima je sve manje, pogotovo onih koji imaju stada ovaca. Tako se i čobanske kućice samo još ponegde mogu videti - negde zaboravljene i odgurnute u stranu, na imanju, a ponegde, doduše retko, zaista i dalje služe svojoj svrsi.
Međutim, kako smo ranije pisali, 'kućeri' su pokretne planinske kuće koje su se u prošlosti selile sa stadom. Danas ih je svega nekoliko u celom kraju Nove Varoši, novije su gradnje i umesto čobana u njima konače turisti. Kućeri su, tvrde gorštaci, najbolja terapija za poljuljane bračne odnose.
U selima na Javoru i danas se na poselima pripoveda o kućeru koji su ljubavnici u zanosu otisnuli niz brdo. Zabavi ih i priča o kućeru u Kalipolju koji je godinama bio sklonište za dvoje ostarelih ljubavnika udovaca.
Tagovi
Autorka
