Francuske alpine u silbaškom dvorištu

"Koliko radim toliko i imam", kaže Daniel Šomodi odgajivač koza iz Silbaša. Alpska rasa koza - francuska alpina, poznata je po visokoj mlečnosti i lakoj prilagodljivosti. Nekada su predstavljale pravo malo bogatstvo, pružajući spas od gladi, a onda je pedesetih godina prošlog veka bila zakonom zabranjena. Nakon višedecenijskog perioda, gotovo zanemareno kozarstvo, vraća se na mala vrata u vidu manjih farmi. Još uvek je najviše onih gazdinstava u kojima se mogu naći jedno do dva grla, ali ima i onih koji se ovim poslom bave ozbiljnije proizvodeći mleko, sir pa čak i sapune od kozijeg mleka, ali i surutku koju je kao lek preporučivao i Heraklit.

Samo trud i ulaganje donose dobre rezultate

Stručnjaci napominju da mlečnost grla, njihova ishrana i cena mleka jesu faktori od kojih zavisi isplativost uzgoja, ali kao i kod svakog posla, samo trud i ulaganje donose dobre rezultate pa oni koji se bave kozarstvom kažu da može biti isplativo ako se radi kao osnovni posao. Kozarstvo u Srbiji ipak nije razvijeno kao u drugim zemljama, ali postoje dobri izgledi da se ta situacija promeni, jer broj onih koji odlučuju da se bave ovim poslom, polako ali sigurno, postaje veći.

Daniel Šomodi u svojim objektima ima oko trideset grla francuskih alpina. Kaže kako je do sada radio razne poslove, najviše kod privatnika, ali su plate bile niske te je dugo razmišljao kako da započne sopstveni posao. "S obzirom na to da imam jedanaest jutara zemlje znao sam da mogu da se bavim ratarstvom i stočarstvom te sam odlučio da nabavim koze verujući da bi mi ova delatnost mogla doneti siguran prihod. Pre dve godine kupio sam umatičenog jarca i koze i tako sam počeo. Dok se posao nije uhodao bilo je teškoća, ali danas se u Silbašu sve više traži kozije mleko, ali i sir i surutka", kaže ovaj domaćin.

Plan je podmladiti stado i povećati mlečnost

Njegove koze daju dnevno 2 litre mleka i to prodaje kod kuće, a od preostalog priprema mladi sir, ali planira da uskoro ove mlečne proizvode ponudi na pijacama u okolnim mestima. "Koze hranim uglavnom kukuruzom i lucerkom, sam pravim koncentrat, ali dobro jedu i baliranu kukuruzovinu i soju. Veoma su probirljive i vole čistu hranu i vodu tako da nikada neće pojesti divlji sirak koji se nađe u detelini, što veoma doprinosi kavlitetu mleka", ističe Daniel. Planira tokom narednog perioda, nakon jarenja, da podmladi stado te će vršiti selekciju i ostavljati najkavlitetnija grla kako bi povećao mlečnost, jer se podrazumeva da jedna koza dnevno da oko tri litre mleka.

"Koliko radim, toliko i imam"

"Posao nije težak, ja ga obavljam sam u svom dvorištu i koliko radim toliko i imam. Bilo mi je teško doći do kupaca ali sada se sve više traže ovi proizvodi iako ljudi još uvek malo znaju o kvalitetu kozijeg mleka, a osim toga, u Silbašu osim mene niko nema veći broj grla. Za intenzivniju proizvodnju kozijeg mesa, mleka i sira potrebno je i obezbeđeno tržište. Mnogi odgajivači koza nemaju siguran otkup pa zbog toga imaju skromniju proizvodnju", ističe Šomodi.

Iako koze nisu zahtevne životinje, pomoć države svakako je dobro došla. Šomodi kaže da su subvencije za umatičenu kozu solidne, što u velikoj meri može da olakša proizvodnju i pomogne, posebno na početku ovog posla. On ima umatičene i pedigrirane jarčeve, ali će uskoro umatičiti celo stado i tako koristiti subvencije.

Foto: Dragana Miličević