Mišljenje Milana Jankova, ratara iz Elemira kod Zrenjanina je da je ova kultura zahvalna za uzgoj, a opet veoma malo zastupljena na banatskim njivama.
Proso priprada grupi bezglutenskih žitarica i kod nas se najviše koristi kao hrana za ptice, dok je poslednjih godina sve zastupljeniji u ishrani ljudi. Ipak, kod nas nema mnogo poljoprivrednika koji se bave njegovim uzgojem.
Milan Jankov, iz sela Elemir kod Zrenjanina, jedan je od onih koji u ovom kraju uzgaja ovu kulturu koja se zaista ne kotira visoko u očima banatskih poljoprivrednika. Na razmišljanje o drugim, manje zastupljenim kulturama došao je, sasvim logično, usled potrebe da poveća zaradu.
"U mojoj porodici se više generacija bavilo poljoprivredom. Nakon završenog fakulteta, početkom devedesetih, zaposlio sam se u IT sektoru. Sada ova oblast nešto znači, ali tada ni taj posao nije bio dobro plaćen. Kako bismo dopunili budžet, u to vreme otac i ja smo se mučili sa poljoprivredom, kao i ostali", kaže Jankov i dodaje da je tada uvideo koliko je zarada na klasičnom ratarstvu neopravdano minimalna i definitivno nedovoljna, što ga je navelo da razmisli koju drugu kulturu može da uzgaja.
Problem koji postoji kada je reč o upoznavanju sa drugim kulturama koje mogu biti alternativa standardnim, jeste činjenica da u našoj zemlji nije praksa da se poljoprivrednicima valjano predstave i druge mogućnosti.
"Nije dovoljno samo pomenuti i ukratko predstaviti druge kulture. Ljudima je potrebno objasniti podrobnije šta je sve potrebno za uzgoj: od obrade zemljišta, sortimenta, mehanizacije, vršidbe, skladištenja, i naravno, plasmana. Takođe, važno je ukazati i na rizike i poteškoće, kako bi se ljudi pripremili i umanjili negativne posledice."
Sagovornikovo mišljenje potvrđuje i situacija sa prosom, kulturom koja je zahvalna za uzgoj, a opet veoma je retka na banatskim njivama. Dobre i adekvatne informacije su ključne, jer čak i kada se savlada tehnologija proizvodnje pa se sa njive proizvod uspešno skine, nedostaju konkretni saveti koji se tiču plasmana.
"Proso je tipičan primer ovog problema. Nema organizovanog otkupa, nema ugovorene proizvodnje, niti poznate cene proizvoda u vreme setve. Nekad mislim da jedinu pomoć vezanu za plasman mogu da pronađem na internetu, pa kompletan rizik i proizvodnje i plasmana uvek pada na teret proizvođača."
Ipak, uprkos pesimističnom uvodu, Milan Jankov veoma je zadovoljan uzgojem ove žitarice. Inače se porodica Jankov bavila isključivo proizvodnjom kamilice - seju je od 2003.
"Pre tri godine, te sušne jeseni, kamilica je posebno loše nikla, te sam narednog proleća razmišljao šta da uradim sa dve parcele ukupno površine četiri jutra. Na predlog svog prijatelja Milivoja Petrova, elemirskog uzornog poljoprivrednika, 21. maja posejao sam proso. Rodio je odlično, što me je podstaklo da ga uvedem kao redovnu kulturu", rekao je Jankov.
Iako je proso posejala da bi se spasao rod na tim parcelama gde je kamilica "podbacila", porodica Jankov nije mogla ni da pretpostavi da će već te prve godine prihod biti ravan prihodu od pšenice, čak i veći. Gazdinstvo gaji samo kamilicu, i dok nova žitarica nije uvedena, sejala se samo pšenica na ¼ od ukupne površine, a na ¾ kamilica. Svake godine tu četvrtinu pod pšenicom premeste na druge parcele i tako u krug.
"Prve godine smo, dakle, posejali ovu žitaricu na površini od četiri jutra, naredne godine - 11 jutara. Ovog proleća planiramo da posejemo 15 jutara: osam gde će proso biti glavna (i jedina kultura) i sedam kao druga kultura, nakon što uberemo kamilicu."
Sada kada ima više iskustva sa ovom žitaricom Jankov kaže da je gajenje prosa slično gajenju pšenice ili ječma, čak i jednostavnije. Priprema zemljišta je ista, setvu je moguće obaviti istom mehanizacijom, kao i žetvu. Međutim, razlike naravno da postoje, prva i početna tiče se količine semena koje se poseje.
"Na jedno jutro potrebno je posejati 28 do 33 kilograma semena. Manje od toga će umanjiti rod, a više od ovog neće uvećati rod. Važno je znati da vlaga prosa u žetvi može biti i do 18 odsto što je nepovoljno za skladištenje i zato je nužno da se dosuši", podelio je banatski ratar situaciju sa terena.
Žetva se obavlja u avgustu ili septembru, u zavisnosti od toga kada je setva obavljena, ali generalno za uzgoj nije zahtevan. Na primer, potrebno ga je đubriti samo na slabijim i lošijim zemljištima.
Prednosti u vezi sa uzgojem prosa tiču se ulaganja - minimalna su, dok prihodi mogu biti kao prihodi pšenice. Budući da se seje od polovine aprila do kraja maja ili juna, uvek može da bude rezervna kultura, ukoliko primarna kultura ne uspe. Problem i rizik tiče se prodaje.
"Mi kupce moramo sami da pronađemo. Zasad radimo sa jednim kupcem, ali nemamo ugovoreno proizvodnju. Dakle, oni nemaju obavezu da otkupe naš proizvod, niti mi imamo obavezu da baš njima prodamo."
Cena je uvek problem, jer se nikad ne zna unapred, već se formira sa tržištem. Gazdinstvo Jankov je proso prve godine prodavalo za 39 dinara po kilogramu, prošle godine cena u avgustu bila je 25 dinara, dok je u novembru porasla do 34.
"Svejedno, naš plan je da nastavimo sa kamilicom kao primarnom kulturom, dok je proso sekundarna kultura na kojoj ćemo se zaustaviti. Napravićemo odgovarajući plodored i plansku smenu kultura na parcelama", zaključio je sagovornik koji ne planira da odustane od ovakvog koncepta.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
