Kakva je budućnost čistog ratarenja?

• 3.473
• 228
• 0

Ratarska proizvodnja će se suočiti sa značajnim izazovima u nadolazećem periodu. Klimatske promene, zakonski praćena upotreba zaštitnih sredstava i veštačkih đubriva, te ekonomsko - politički pritisci, neki su od faktora koji direktno utiču na buduće odluke domaćih, ali i evropskih ratara.

Deutche Welle piše da samo tri odsto poljoprivrednih proizvođača kontroliše preko 50% ukupnih poljoprivrednih površina u Istočnoj Evropi. Na primer, u Rumuniji samo jedno preduzeće poseduje 65.000 hektara ratarskih površina. Poljoprivrednici Istočne Evrope strahuju od zapadnog kapitala u otimanju zemljišta. Agrarnom politikom zabranjuju prodaju tog nezamenjivog resursa. U isto vreme bogate članice Evropske unije (EU) vrše pritiske sa argumentima kršenja pravila slobodne trgovine.

Istočna Evropa se još uvek bori

Zašto je poljoprivredno zemljište novih članica EU privlačno? Zemljište je ukrupnjeno, što je preduslov za konkurentnu ratarsku proizvodnju, povoljno je za većinu evropskih biljnih kultura, a posebno treba istaći privlačnost direktnih plaćanja po jedinici površine. U zapadnim zemljama širenje poljoprivrede je vrlo ograničeno. Proizvođači ratarskih kultura se potiskuju, najčešće zbog manje dodatne vrednosti krajnjih proizvoda, te visokih troškova u pogledu radne snage, koštanja zemljišta i drugo. U isto vreme u novim članicama EU postoje daleko veće mogućnosti za iskorišćavanjem zemljišta i ubiranja kapitala na uštrb domaćeg stanovništva.

Neke od istočnoevropskih zemalja prepoznale su važnost održivog razvoja u poljoprivrednom sektoru. "Dugoročno, konvencionalno ratarenje nije isplativo", navodi Herman Šilt (Hermann Schilt), agro - savetnik za baltičke zemlje, sa četrdesetogodišnjem iskustvom.

Održivo ratarenje

Mađarska: Spoj ratarstva i stočarstva

Treba se okrenuti održivom ratarenju, odnosno proizvodnji visoko prinosnih kultura, za koje postoji tržišna sigurnost. Na primer, od nedavno, u Mađarskoj konvencionalno ratarnje mora biti vezano uz stočarsku proizvodnju. Dakle, poljoprivrednici koji obrađuju državnu zemlju su obavezni da imaju određeni broj stoke, odnosno da primenjuju po životnu sredinu prihvatljive metode upravljanja zemljištem.

Nema stoke - nema zemlje

Od 6. avgusta 2014. godine Rusija je uvela embargo za uvoz poljoprivredno - prehrambenih proizvoda iz zemalja Evropske unije. Kako je Rusija jedna od najvećih potrošača hrane, uvedene su različite mere kako bi se upotpunila potražnja. Danas su ruske samoposluge pune proizvodima kao i pre, ali sada domaćim proizvodima.

U poslednjih nekoliko godina Rusija razvija sopstvenu proizvodnju u cilju rešavanja samodovoljnosti za hranom. Ministar poljoprivrede Ruske Federacije Aleksandar Tkačov, izneo je vrlo ambiciozni plan kako će Rusija kroz sedam godina biti u potpunosti samodovoljna u pogledu poljoprivrednih proizvoda. Od 2014. Rusija sprovodi velike investicije u poljoprivredi, kako bi ostvarili zamišljeni cilj. Opisanu situaciju, zapadni kapitalisti su prepoznali kao mogućnost za njihov razvoj. Dakle, zapadni stručnjaci i investitori uvode nove tehnologije, nova znanja, ali i kapital koji skupo naplaćuju. Ruski agrarni političari su svesni da je neophodno da traže pomoć od iskusnih zapadnjaka, u razvoju konkurentne poljoprivredne proizvodnje.

Mnogi evropski investitori su već nekoliko godina na području Ruske Federacije, gde ostvaruju zavidne rezultate. Strani investitori najčešće su zaintersovani za ruske ratarske površine. Primer je Stefan Dur (Dürra), nemački investitor u Rusiji. Kako ga još nazivaju Putinov poljoprivrednik, Dur upravlja sa preko 200.000 hektara crne ruske zemlje. Uz zemljište poseduje farme s ukupno 60.000 muznih krava. Zapošljava preko 4.000 radnika različitih profila iz domaćeg stanovništva. Zakonom mu je omogućeno upravljanje. Zemljište može dobiti u najam uz obavezu posedovanja stočarskog fonda. "Nema stoke - nema zemlje". Sistem se temelji na ostvarivanju dodatne vrednosti, pored ratarske proizvodnje.

Šta se može zaključiti?

Poljoprivreda će se suočiti sa nizom izazova u budućem razdoblju. Potrebno je hraniti brzo rastuće svetsko stanovništvo, istovremeno osigurati najbolje moguće očuvanje oskudnih prirodnih resursa. Sve ekstremiji vremenski uslovi, kao što su suše i poplave, ograničeno obradivo zemljište i menjanje prehrambenih navika, čine ovaj zadatak još zahtevnijim. Konvencionalno ratarstvo svakako nije rešenje. Izazovi sutrašnjice ne mogu se rešiti jučerašnjim metodama.

Foto: KoliadzynskaIryna / Bigstock