Kakva je budućnost prerade šećerne repe u Evropi?

"Šećerna repa je pored suncokreta naša najvažnija industrijska biljka, a šećer je važan proizvod privrede i neophodan artikal ljudske ishrane", pisalo je u nekadašnjem priručniku Šećerna repa 1979. godine S. Stanćeva koji ističe višestruku korist njenog uzgoja - od ishrane stanovništva, razvoja prehrambene industrije, pozitivnog uticaja na ratarsku i stočarsku proizvodnju do razvoja agroindustrije i privrede u celini. 

Vremena se menjaju, a kako je reč o sirovini s kojom se danas globalno trguje, valja njenu proizvodnju i budućnost posmatrati na širem nivou. 

Evropska unija vodeći je globalni proizvođač šećera od šećerne repe, ali tek 20 odsto ove namirnice na svetu dolazi od te kulture, dok je ostatak poreklom od glavnog konkurenta, šećerne trske čiji su najveći ambasadori Brazil i Indija. Podaci govore kako se većina repe uzgaja u severnoj Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Poljskoj, ali ona ima itekako bogatu istoriju na našim prostorima. 

Sistem EU kvota i domaćih podsticaja menjao se kroz decenije njenog uzgoja, a što je itekako uticalo na poslovanje i naših prerađivača slatkog korena. Nakon deregulacije (ukidanja kvota) i liberalizacije EU uvoza, danas na području Evrope na njenu proizvodnju negativno utiče niz faktora - od same povećane proizvodnje u državama članicama, uvoza jeftinijeg trščanog, preko klimatskih promena, do značajnih dizanja ekoloških standarda i sve manje mogućnosti primena određenih pesticida. 

Tržišni analitičari EU proizvodnju šećera procenjivali su na 20 miliona tona (2017.), što za zajedničko tržište, što za izvoz u Izrael, Norvešku, Albaniju i druge zemlje. S druge strane, uvozni dolazi iz brojnih zemalja poput Brazila, Kolumbije, Kube i ostalih egzotičnih karipskih, pacifičkih i afričkih destinacija. 

Šećerni divovi

Evropska unija je 2000. godine imala 257, a prošle, 2020. godine 96 šećerana. Dakle, u 20 godina ugašen je 161 pogon. Pre sedam godina cena šećera po toni iznosila je 700 evra, a prema navodima stručnjaka, ona je ispod 405 evra neodrživa. Danas, tvrde, iznosi 350 evra. 

Domaći i inostrani uzgajivači i fabrike su pod sve većim pritiskom. Primera radi, samo je prošle godine 20 odsto nemačkih proizvođača odustalo od uzgoja ove kulture. Cene su tada pale na istorijski minimum od oko 312 evra po toni, što otvara brojna pitanja o perspektivi.

Sektor je u konstantnoj promeni, čitavom nizu preuzimanja s ciljem optimizacije i opstanka, koja tako odgovara na daleko niže cene rada i sirovina uvezenog šećera. Danas na području Evrope vladaju veliki igrači, konglomerati, poput nemačkih "Südzucker" i "Nordzucker", francuskih "Tereos" i "Cristalco" ili holandskog "Louis Dreyfus". Delom "Südzuckera" jeste i austrijska "Agrana" koja je preuzela "Magyar Cukor Zrt" u susednoj Mađarskoj.

U Srbiji sa 14 na četiri 

U Srbiji je trend promena u ovom sektoru takođe očigledan, gde je pre dve decenije bilo 14 šećerana ukupnog kapaciteta prerade do 700.000 tona šećera na godinu. Nakon međunarodnog tendera Agencije za privatizaciju 2002. godine za prodaju šećerana započeo je proces privatizacije onih u Crvenki, Kovačici, Baču, Žablju i Pećincima i najavljen onih u Senti, Novoj Crnji, Sremskoj Mitrovici i Kovinu.

Danas je ta proizvodnja pala na njih četiri. Onu u Crvenki u vlasništvu grčke kompanije "Hellenic Sugar" (6.500 tona šećerne repe dnevno) i tri "Sunoko" u Vrbasu (6.000 t/dan), Pećinicama (8.000 t/dan) i Kovačici (7.000 t/dan) koje posluju u okviru "MK grupe" Miodraga Kostića. 

Prosečna proizvodnja šećera bila je oko 400.000 tona od čega je kvota za EU iznosila 180.000 tona, a ostatak je bio namenjen domaćem tržištu. Nakon toga je usledio pad pa je tako u Srbiji lani pod repom bilo oko 30.000 ha, a proizvedeno je oko 200.000 tona šećera. Kada je reč o prosečnom "prinosu" šećera po hektaru, on je između šest i sedam tona. 

Sve hrvatske šećerane

Na području Evrope unazad tridesetak godina ugašen je velik broj šećerana, a poslednja u tom nizu je "Tvornica šećera Osijek" čiji je dnevni kapacitet prerade bio 7.500 tona. Dve nedelje pre nje proizvodnju je ugasila virovitička šećerana Viro s kapacitetom prerade od 4.000 tona repe dnevno. Tako je u Hrvatskoj danas ostala još samo ona u Županji, kapaciteta prerade od 6.000 tona na dan. 

Sve tri su do privatizacije '90-ih bile u sastavu nekadašnjih industrijsko-poljoprivrednih kombinata (IPK), kasnije osječka u vlasništvu Žito Grupe Marka Pipunića, a druge dve pod kapom Viro grupacije Željka Zadre. Iste su se pod teretom otežanih uslova poslovanja 2019. udružile u jedinstvenu Hrvatsku industriju šećera. Treba istaći i nekadašnju baranjsku Tvornicu šećera kod Belog Manastira, koja je do zatvaranja bila u sastavu kombinata PIK Belje. 

Bijeljinska se prodaje već šest godina

Ne možemo, a da ne spomenemo Fabriku šećera Bijeljina, koja se smatrala najvećom prehrambenom fabrikom u čitavoj Bosni i Hercegovini, privatizovanu 2010. godine. U istoj je, pet godina kasnije, bio pokrenut stečajni postupak, a ona se od tada bezuspešno prodaje. 

Danas u toj zemlji, kada je o šećeru reč, od 2008. posluje rafinerija u Brčkom iz Agran-Studen grupe, u vlasništvu međunarodne korporacije sa sedištem u Beču, dijelom "Südzucker"-a. 

Slovenija ostala bez šećerane

Tu je i nekadašnja slovenska fabrika šećera iz okoline Ormoža, koja je bila u većinskom vlasništvu holandskog koncerna Consum i italijanske kompanije SFIR. Ona je svoje pogone ugasila još 2006. godine, nakon 27 godina rada. Iako je bilo nastojanja, proizvodnja u njoj kasnije nije vraćena, ali se koriste skladišni i logistički kapaciteti.

Iz krugova proizvođača dolazi informacija kako je Evropska unija kroz mere restrukturiranja uložila značajna sredstva, tačnije, 5,6 milijardi evra, u velike šećerane. Kako se navodi, upravo zato veliki mogu preživeti udare na tržištu. Legitimno je zato zapitati se - da li postoji mogućnost da naše šećerane i naš šećer bez ovakvih ulaganja uopšte budu konkurentni?