Treba da budu udaljeni od jednog do pet kilometara od industrijskih postrojenja i 100 do 500 metara od glavnih saobraćajnica. Štetan uticaj smanjuje se i podizanjem visokih ograda od prirodnih ili veštačkih materijala, kao i intenzivnim čišćenjem krovnih površina objekata.
Kada je u pitanju podizanje zaštićenog prostora za uzgoj bilja, time i plastenika, pre svega je bitno poštovati osnovne uslove za izgradnju.
Reč je, pojašnjava nam profesorica Nada Parađiković, o izboru mesta (lokacija), udaljenosti od zagađivača, konfiguraciji terena, nagibu i položaju, nivou podzemne vode, zaštiti od vetra i pristupačnosti vode. Tako u neposrednoj užoj lokaciji svakako treba da budu izgrađeni objekti koji omogućavaju kvalitetno i bezbedno snabdevanje električnom energijom, gasom, vodom, telekomunikacijama i slično kao i dobru putnu povezanost.
"Pravila su to koja nisu menjana sto godina, a svakako, svako podizanje i finansiranje ovih potreba zahteva dodatna ulaganja, odnosno dovode u pitanje ekonomičnost i rentabilnost proizvodnje", napominje profesorica, koja je takođe i autorka knjige kao i brošure o gajenju bijaka u zaštićenom prostoru gde detaljno opisuje pravila kojih se treba pridržavati pri njihovoj izgradnji.
Štetni gasovi i prašina smanjuju osvetljenje u plasteniku i stakleniku. Zbog toga bi zaštićeni prostori trebali biti udaljeni od jednog do pet kilometara od industrijskih postrojenja i 100 do 500 metara od glavnih saobraćajnica. Štetan uticaj smanjuje se podizanjem visokih ograda od prirodnih ili veštačkih materijala, kao i intenzivnim čišćenjem krovnih površina objekata.
Plastenici se podižu na ravnim terenima bez izrazitih depresija koje uzrokuju visoku vlažnost i prave sene, kao i uzvišica zbog izloženosti vetru. Poželjni su, pojašnjava, blago nagnuti tereni, s nagibom do 0,4 odsto, južnog i jugoistočnog položaja zbog oticanja površinske vode i osunčanosti. U slučaju terena s većim nagibom potrebno je ravnanje, a kod nagiba većih od tri odsto prave se terase na kojima se podižu plastenici. Najpovoljniji položaj je smer sever-jug.
Upozorava da lokacije s visokim nivoom podzemne vode i uz rečne tokove nisu poželjne zbog visokog intenziteta vlage, učestalih jutarnjih magli, hlađenja zemljišta, kao i oštećenja korenovog sistema. Nivo podzemne vode bi trebao biti na dubini od 150 centimetara. Ukoliko je viši, a teren vlažan obavezno je postavljanje drenaže, ali i otvorene kanalske mreže za potrebe odvodnje.
Međutim, kod savremenih izgradnji objekata staklenika ili plastenika drenažni sistem je normalna investicija bez koje se ne izvode radovi, a takođe i za potrebe novih tehnologija proizvodnje koriste se povišene konstrukcije.
S obzirom da udari vetra mogu da imaju štetne posledice po zaštićene prostore, oni se podižu na zaklonjenim terenima ili se oko njih podižu zakloni koji trebaju da budu 50 odsto propusni kako bi vetar kroz njih mogao strujati, a ne nepropusni, jer u tom slučaju vetar prelazi preko njih i s druge strane stvara područje turbulencije. Sa severne strane potrebni su jači i viši zakloni zbog jačih udara vetrova, a s južne niži.
"Zakloni mogu biti objekti, drvoredi, šume, ali učinkovit vetrobran može biti i živa ograda. Ne smeju bacati senu na plastenik i mora se voditi računa o njegovoj visini i udaljenosti od plastenika, kao i o geografskom položaju i godišnjem dobu", pojašnjava.
Pri tome se dužina senke može izračunati po formuli d= H x tg α gde je H visina zaklona, a tg α ugao pod kojim sunce pada na zemlju. Zaštita od udara vetra pomaže i pri smanjenju troškova grejanja jer jači vetrovi snižavaju temperaturu u plastenicima i do 10 stepeni Celzijusa.
Pri podizanju zaštićenih prostora vrlo je bitno voditi brigu i o pristupačnosti kvalitetne vode. Za tu namenu najkvalitetnija je kišnica koja se putem cevi skuplja u rezervoare odnosno lagune, kao i voda iz dubinskih bunara koja se prikuplja u velikim rezervoarima ili otvorenim lagunama.
Takođe otkriva da je osnova staklenika statički stabilna nosiva konstrukcija, koja je u većini slučajeva izrađena od čeličnih, trajno zaštićenih tankozidnih cevi. Veličina i raspon nosača glavnog luka određuju veličinu i raspored temelja. Ove stope za plastenike ili staklenike većeg opsega su uglavnom kružne, prečnika 450-500 milimetara i dubine od 700-800 mm. U svaku betonsku stopu ugrađuje se odgovarajući temeljni stub, na koji se kasnije ugrađuje noseća čelična konstrukcija.
"Pravilno dimenzionisani betonski temelji moraju odgovarati veličini i masi zaštićenog prostora, jer će samo tako obezbediti čvrstoću i stabilnost objekta“, naglašava.
Zavisno od veličine i namene, može biti građen iz jednog ili više pojedinačnih tunela zvanih "brod“. Između dva tunela postavljaju se oluci od pocinkovanog čelika koji služe za odvod kišnice i pričvršćivanje krovnih folija.
"Oluk se u pravilu postavlja na spoj lučnih nosača i nosećeg stuba. Međusobno povezivanje pojedinih delova nosive konstrukcije vrši se odgovarajućom vijčanom vezom", dodaje.
Jako je važno, naglašava profesorica, voditi brigu o nagibu krovnih lukova (najmanje 28 stepeni) kako bi se sprečilo nekontrolisano skupljanje snega na krovnoj foliji. Osim toga oblik plastenika ili staklenika treba da je prilagođen području u kojem se podiže. Plastenici za vetrovita područja imaju spoljne bočne stranice napravljene s blagim kosinama kako bi se, što je moguće više, smanjio otpor udara vetra.
Kada se izabere mesto gde će se graditi, potrebno je nivelisati teren i snimiti pad.
"Time se sprečava zadržavanje kišnice i tehnološke vode u nivou objekata, ali zato se mogu lakše prikupljati u veštačke akumulacije i ponovo koristiti", pojašnjava dodajući da posebnu pažnju treba posvetiti temeljima i spajanju elemenata.
Bitno je i da se izgradnja odvija kada je suvo vreme bez previše gaženja zemljišta. Rupe za noseće stubove buše se mehanički ili kopaju ručno. Bočni nosači objekta se fiksiraju u temeljima ili se spajaju na nosače koji su posebno postavljeni u zemlju. Na bočne se ugrađuju krovni lukovi koji se spajaju s unutrašnjim poveznim elementima koji čine rešetku krovne konstrukcije.
"Često je potrebno uneti novu količinu zemlje i istom količinom napuniti unutrašnjost plastenika. Na ovaj način se smanjuju mikroudubljenja i može se postići ravna površina", upozorava prof. Parađiković.
Takođe naglašava da pripremu terena i betoniranje temelja, kao i sva merenja, treba da rade stručnjaci građevinske struke, a montažu objekata i opreme treba da bude u nadležnosti mašinske struke, kao i stručnjaka za uzgoj biljaka u plastenicima ili staklenicima.
Kada je u pitanju pokrivanje plastenika, folija kao materijal ima nekoliko prednosti nad staklom. Prvenstveno je niža cena folije, ali i konstrukcije, laka primena, otpornost na pucanje i lako instaliranje. Međutim, kaže, imaju i određene nedostatke kao što su vek trajanja, smanjenje transparentnosti i kondenzacija vodene pare. Dugotrajnost materijala u velikoj meri zavisi i od kvaliteta nosive konstrukcije jer do njene razgradnje i oštećenja najčešće dolazi na dodirnim površinama folije i konstrukcije. Zbog toga se ti delovi konstrukcije premazuju belim akrilnim bojama ili oblažu PE ili PVC samolepljivim premazima.
Pored nosive čelične konstrukcije i kvalitetnih pokrivnih folija, veoma je važno, upozorava, pravilno odabrati i dimenzionisati ulazna vrata i ventilacione otvore. U većini slučajeva postavljaju se na prednje strane plastenika, a njihov oblik i veličina zavise od oblika, veličine i namene. Po pravilu se izrađuju kao klizni i to dvokrilni. Trebalo bi da budu laki za rukovanje i da se dobro zatvaraju.
Ispred vrata postavljaju se plitke kade sa sredstvom za dezinfekciju nogu i mehanizacije. Za prirodno provetravanje koriste se odgovarajući otvori smešteni na bočnim stranicama i krovu. Bočna se ventilacija pravi kao dvostrana, otvara se namotavanjem folije na pomoćnu cevnu konstrukciju, a isporučuje se i ugrađuje u dve osnovne izvedbe: s otvaranjem od dna prema vrhu ili od vrha prema dnu otvora za provetravanje. Za otvaranje se koriste, zavisno od veličine i stepena opremljenosti plastenika, jednostavni ručni samokočni reduktori ili posebni reduktori na elektromotorni pogon.
Navodi i da se krovni otvori, zbog složenosti konstrukcije i obavezne upotrebe elektromotora, koriste uglavnom u višebrodnim plastenicima. Izrađuju se kao jednostrani ili dvostrani, sa širinom krila do dva metra i visinom otvora do jednog metra.
"Kvalitetno i svrsishodno provetravanje zahteva ugradnju otvora za provetravanje čija površina iznosi 20 do 30 odsto tlocrtne površine plastenika. Da bi se sprečilo nekontrolirano ulaženje insekata u unutrašnjost plastenika poželjno je da se otvori za provetravanje u potpunosti prekriju mrežama protiv insekata", savetuje dodajući da su veličina i oblik otvora u direktnoj vezi sa zahtevanim stepenom zaštite. Pri tome treba voditi računa da se izborom gustoće ove mreže ne naruši sistem prirodnog provetravanja.
Tu je i oprema plastenika koja zavisi od vrste kulture i načinu gajenja. U osnovnu se ubraja konstrukcija za vezivanje biljaka, potporne mreže, podne folije, radne stolove, plastične kontejnere, mikroprocesore, sistem za grejanje, sistem za navodnjavanje, dodatno osvetljenje, senila, sistem za prihranjivanje, energetske zavese, mreže protiv insekata i druge.
Tagovi
Autorka
