Seoski doktor: Što su tereni nepristupačniji, ljudi su srdačniji!

Kad su slave i slavlja u 32 sela u opštini Rekovac, doktor Ivan Anđelić uvek je na čelu sofre. Ne poštuju ga meštani samo zbog njegove stručnosti i služenja Hipokratovoj zakletvi, već i zbog istinske brige za njih.

"Biti doktor na selu je malo drugačije", kaže na početku doktor Anđelić.

Uz medicinsku opremu i gumene čizme

To 'malo' drugačije je zapravo mnogo. Lekar hitne pomoći u gradu kad pođe na teren ponese torbu sa instrumentima i opremom, a seoski pakuje i gumene čizme. Doktoru na selu skoro da nema opstanka ako ne poznaje svaki sokak. Kad dobije poziv niko mu neće reći ulicu i broj, jer adresa na koju brzo mora da stigne je 'iznad voćnjaka Milovana šofera'.

"Sa sanitetom se ide dokle se može, a posle traktorom. Često se ide i pešice, preko potoka i kroz šumu da na vreme stignem do pacijenta. Odavno sam kupio i stavio u auto par gumenih čizama. I pored svih teškoća, ni posle 15 godina radnog staža, ne bih sada mogao da zamislim sebe kao izabranog lekara, sa punim radnim vremenom u ordinaciji", kaže doktor Ivan Anđelić, lekar opšte prakse Doma zdravlja Rekovac.

Do pacijenta kroz šume i njive

Kao najzahtevnije izdvaja intervencije u šumama u sezoni seče i pripreme drva za prodaju.

"Zna se koliko je to rizičan posao na kome možete i glavu da izgubite".

Luč - drvo za potpalu i poštovanje!

Ovaj doktor to zna, jer je i sam bio drvoseča. Tako je plaćao školovanje i stan u Kragujevcu. Sa ocem je radio u šumi i leti i zimi. Opasne povrede se događaju i na njivama, u sezoni radova.

"Recimo, berač kukuruza zna da bude opasna mašina, ljudi izgube prste, šaku", kaže ovaj seoski doktor.

Loži vatru i vadi zube

Pacijenti doktora Anđelića su mahom stariji ljudi. Žive u selima koja nestaju i gde je prirodni priraštaj najniži u Srbiji. Rekovački dom zdravlja pokriva 32 sela, a on je poznat po tome što čini više od onoga što mu je posao: založi vatru nemoćnima, po potrebi izvadi i zub.

"Znam svaki zaseok, kuću, svakog čoveka. Znam ko je s kim rođak, s kim se druži, znam istorije bolesti čitavih familija. Kad prvi put stignem kod nekog pacijenta, najpre razgledam dvorište, domaćinstvo. Tu pravim prvu 'anamnezu'. Na selu je drugačije, jer ne može doktor samo da uđe, pregleda, prepiše lekove i ode. Onda kažu 'pobeže doktor, baš ga briga!'. Moraš da posediš malo, da popričaš i o drugim stvarima koje ih muče, a muči ih dosta toga. Žive u zabačenim i opustelim selima. Deca su im otišla u inostranstvo i u veće gradove", kaže Anđelić i dodaje da je njegovim pacijentima najveći problem kako da dođu do doma zdravlja.

"Na jednom terenu sednem da objasnim pacijentu šta dalje, a baka iz te kuće mi pokazuje dva zuba koji joj se klate. Niti može da jede, niti zubi hoće da ispadnu. Odbija da ode kod zubara u Rekovac. Nije je strah, ali joj je previše komplikovano da telefonom zakaže termin, pa ga recimo dobije poslepodne, u vreme kada nema autobus do Rekovca, još manje onaj za povratak u selo. Zubi su joj već bili rasklaćeni, malo je trebalo povući i stvar je bila rešena".

Tajna dugovečnosti gružanskih meštana

Vreme intervencije seoskog doktora nekada je duže od predviđenog, jer ponekad mora i da založi vatru pacijentu, jer nema ko drugi.

"Ne bih da izgleda da sam ja neki spasilac, ali ne znam ko ne bi založio tu vatru. Ima bolesnih koji skoro nepomični leže u ledenoj sobi. Tada alarmiramo i socijalne službe ili mesne zajednice da pomognu. Mi koji lečimo po selima, moramo nekako da nadoknadimo to što više nema seoskih ambulanti koje su nekad radile jednom nedeljno. Poslednja u ovom kraju zatvorena je prošle godine. Sada postoji samo dom zdravlja u Rekovcu", kaže doktor.

Doktor za sve i svakoga!

Zbog ovakvih stvari seoski lekar ima i više društvenih 'obaveza' nego gradski. Češće ga pozivaju na razne proslave i seoske slave. Tada sedi u čelo stola, jer u rekovačkim selima glavni je doktor, kome nije ispod časti da im doveze hleb 'kad već dolazi'.

"Rekovački pekar se našao u problemu, nije imao ko da mu razveze hleb. Pošto sam već išao u tom pravcu u obilazak pacijenata povezao sam gajbe. Meštani su bili malo u čudu kad sam počeo da iznosim hleb. Međutim, tako vas doživljavaju kao svog, stiču poverenje. Kao mrtvozornik često sam pomagao i da spreme pokojnika. Zamoli me neko od ukućana, jer nema nikog mlađeg. Uputim ih u dalju papirologiju. Pošto sam pre medicinskog fakulteta završio srednju veterinarsku školu, pitaju me ponekad i za savet kad su im ovce bolesne, šta im je činiti", kaže Ivan.

Fotografije na kojima se očitava bliskost

Nisu to medicinski podvizi, kaže ovaj seoski doktor, već olakšanje na licima ljudi kad vide da će se neko zaputiti usred noći da bi im promenio kateter ili previo ranu. Anđelić je bio i direktor Doma zdravlja Rekovac, a onda je shvatio da mu je ipak draže da ide na teren. Kaže, 'što su tereni nepristupačniji, ljudi su srdačniji i iskreniji'. Jedino zbog čega žali je što u ovim opustelim selima nijednoj bebi nije pomogao da dođe na svet.

"U našem kraju godišnje se rodi oko 30 dece, a umre 250 odraslih".

O tome koliko uživa u svom poslu 'na otvorenom' i koliko su mu dragi ljudi koje sreće i leči, skoro svakodnevno dokazuje fotografijama na društvenim mrežama. Na njima se očitava njihova neuobičajena bliskost. Ujedno dokumentuje i čuva od zaborava sve autentične detalje seoskog života. Nažalost i to, kako izgledaju opustela sela.