Mikotoksini - opasnost koja vreba iz plesni

Mikotoskini su sekundarni produkti ili poluprodukti nastali u procesu metabolizma gljiva. Otrovni su i imaju negativne biološke posledice na ljude i životinje. Ove otrove proizvode gljive kontaminacijom hrane namenjene ljudima ili životinjama. Njena štetna dejstva otkivena su još u Kini, pre pet hiljada godina.

Poznato je da stotinak vrsta gljiva proizvodi ove otrovne produkte, kao i više od tri stotine mikotoksina različitog nivoa štetnosti. Toksini gljiva počeli su ozbiljno da se proučavaju tek pre pedesetak godina, kada je 1960. godine u Engleskoj zabeleženo uginuće velikog broja ćuraka.

Uticaj mikotoksina na zdravlje i produktivnost domaćih životinja

Ljudi i životinje izloženi mikotoksinima

Mica Stajić, stručnjak za zaštitu bilja u vranjskoj Poljoprivredno savetodavnoj i stručnoj službi, ističe da mikotoksini mogu imati i imaju karcinogena, mutogena, imunotoksična i teratogena svojstva. Ljudi i životinje najčešće su izloženi mikotoksinima putem kontaminirane hrane. Bolesti uzrokovane mikotoskinima javljaju se u akutnom ili hroničnom obliku i nazivaju se mikotoksikoze. Mikotoksini se godinama mogu nagomilavati u organizmu, masnom tkivu, mlečnim žlezdama, mišićima i kostima.

"Gljiva Aspergilus flavus koja proizvodi ovaj otrov najčešće se javlja u žitaricama i stočnoj hrani. Ona se deli na više podvrsta i najopasniji su od svih mikotoskina. Razvijaju se među žitaricama i orašasim plodovima, a preko stočne hrane mogu doći u mleko i mlečne proizvode. Prouzrokuju bezvoljnost, mršavljenje, smanjenu elastičnost žila i unutrašnje krvarenja, neurološke poremećaje, ozbiljne promene digestivnog sistema: proliv, povraćanje, grčeve, crevno krvarenje, unutrašnje edeme, krvarenja bubrega, žuticu, oštećenja i karcinom jetre," priča Stajićeva.

Oboljenja koja izazivaju mikotoksini

Stočna hrana može sadržati ove otrove

Ona dodaje da čovek unosi toksine gljiva u telo preko biljne hrane (žitarice i orašasto voće) i životinjskih proizvoda. Smatra se da je oko 30 odsto svetske proizvodnje žitarica više ili manje zagađeno mikotoksinima. Stočna hrana, takođe može sadržati ove otrove.

"Od žitarica najizloženije razvoju plesni su kukuruz, pšenica, ovas, raž, ječam i pirinač, a od orašastih plodova badem, lešnik, pistaći, orasi i kokosov orah. Mahunarke kikiriki i soja su takođe podložne razvoju plesni, kao i povrće, a od voća najviše grožđe, smokve i suvo voće. Plesni se razvijaju i u napicima kao što su kafa, kakao, vino i pivo i u mleku od mlečnih proizvoda. Ima ih i u prerađenim proizvodima brašnu, kukuruznim pahuljicama i hrani za odojčad," kaže ona.

Mikotoskini, prema njenim rečima, mogu nastati u svim fazama obrade namirnica pre žetve, tokom žetve, za vreme skladištenja ili prerade. U procesu proizvodnje hrane njihov se razvoj može sprečiti raznim metodama, ali nijedan postupak nije efikasan za uništavanje već nastale plesni. Ne može se uspešno ukloniti pranjem vodom, a otporna je i na kuvanje i prženje.

"Ipak postoji rešenje za eliminaciju toksina. Za tu svrhu koriste se sredstva zvana adsorbensi, koji privlače molekule mikotoksina i uklanjaju ih iz organizma. Ovaj proces moguće je postići jedino u digestivnom traktu. Na taj način se sprečava resorpcija u krvotok te se velika količina mikotoksina stolicom eliminiše iz organizma," podvlači Stajićeva.

Najpoznatiji adsorbensi su zelena glina i zeolit. Adsorbensi se uzimaju nakon obroka kako bi vezali mikotoksine i izbacili ih iz tela. Prirodni antioksidansi takođe mogu biti korisni u borbi protiv opasne plesni. Dokazano je i da beli luk smanjuje nepovoljne efekte mikotoksina. U cilju preventive je preporučljivo da se kupuju samo sveže, domaće namirnice. Zapakovane namirnice imaju manju mogućnost razvoja plesni u odnosu na rinfuzne žitarice, oršaste plodove i suvo grožđe.