Više nije senzacionalna vest da se mladi, visokoobrazovani stručnjaci vraćaju selu ili ostaju u njemu da žive i rade. Izgleda da je u pitanju neki novi talas koji osvaja ove prostore. Malobrojni jesu, ali su vredni primeri. Šta su njihovi razlozi da umesto grada, radnog mesta u firmama, dostupnosti mladalačkog provoda, biraju selo?
Da li je to nostalgija, interes, novac, snažan osećaj poštovanja predaka ili samo želja za mirnijim životom? Mnogobrojni su razlozi koje su naši sagovornici navodili zašto su odlučili da grad zamene selom, uprkos tome što se na osnovu njihovog obrazovanja očekivalo da će od 9 do 17 zauzeti neku kancelariju sa pogledom na gradske ulice i saobraćaj i da se nikada neće latiti motike.
Neki od njih su baš došli u selo kupujući imanje, a da nikakvog iskustva nisu imali, pa čak ni rođake. Neki su završili fakultete i odlučili da ne odlaze sa porodičnih imanja, a ima i onih koji smatraju da im je bilo kakva proizvodnja na selu rezervni plan, koji će im za nekoliko godina možda biti i jedini izvor prihoda.
Valjda najbolje objašnjenje zašto je ostao na selu dao nam je svojevremeno Aleksandar Urošević, tridesetogodišnji inženjer poljoprivrede iz sela Bare kod Knića. Iz amfiteatra u Zemunu vratio se na imanje, na kome je sticajem životnih okolnosti ostao sam.
"Prethodnih pet generacija na ovom imanju su ceo svoj život posvetili zemlji i kući. Nisam hteo da pljunem na njihov trud i da odustanem od svega. S druge strane, video sam kako se moje kolege sa fakulteta muče bez posla, ili rade za male plate. Odlučio sam, da sam kod mene zaradim i mislim da bolje živim nego oni", kaže Aleksandar Urošević.
A njegovo imanje broji 15 hektara sopstvene zemlje i još pet u zakupu, brojne mašine, puni ambari i stoka. Svakog jutra predaje 160 litara mleka.
"Ništa mi nije teško, osim kad se ponekad zadržim u noćnom provodu, a ujutru treba ustati, namiriti stoku, sačekati mlekadžiju. Ne bih mogao da radim u firmi i da moji prihodi zavise od drugih. Veoma sam zadovoljan ovom zaradom koju imam", kaže Aleksandar.
Bogdan Tomić iz sela Tečić kod Rekovca ima 36 godina. On je inženjer telekomunikacija i sa suprugom Zoricom, diplomcem Tehničkog fakulteta u Boru desetak godina se bavi cvećarstvom. Kažu da su odlučili da osnuju porodicu na selu, a ideju za proizvodnju cveća dao im je komšija.
"Videli smo da se on uspešno bavi time i da roba ima prođu. Trenutno imamo pet ari i proizvodnju od 30 hiljada sadnica. Planiramo proširenje na 50.000 saksija. Zvuči neverovatno, ali smo odlučili da budemo na selu. Jednostavno smo videli da na selu može lepo da se živi od svog rada. Gradovi nam nisu dali mnogo. Sve nam je blizu ovde i želimo da nam porodica odrasta u mirnijoj sredini", kaže Bogdan.
Velimir Mijanović je inženjer stočarstva. U Gornjoj Sabanti kod Kragujevca ima farmu buša, autohtone rase goveda. Uz pomoć roditelja prave sir. On je idejni tvorac gazdinstva i može se reći da je nagovorio roditelje da kupe imanje i započnu novi život na selu, iako niko od njih nije imao bilo kakve dodirne tačke sa zemljom i stokom. Nemanja Petrović iz Lipovca kod Topole je inženjer nemetala. Ima tek 30 godina i odlučio je da ostane na selu i stane na crtu ostalim vinarima ovog kraja sa malo gajenom sortom - malaga.
"Posle diplomiranja radio sam u struci i ujedno na imanju. Otac je prepoznao moju strast i interesovanje za vinograde i uz njegovu podršku smo počeli da pravimo vino. Sviđa mi se život na imanju, ovde osećam svoju slobodu i veliko zadovoljstvo, jer stvaram i dodajem novu vrednost koju je pre mene takođe neko stvarao. To vam niko ne može oduzeti", kaže Nemanja.
Na Rudniku smo upoznali nekadašnjeg fudbalera Radničkog iz Niša i Kragujevca, Ivana Ivanovića, koji je kopačke i dres zamenio opancima i šajkačom, pa sa suprugom Žižom u selu Grabovice uspešno razvija seoski turizam. Spremaju zimnicu, prave suvenire, sade baštu. Imanje su nasledili i uz nešto ulaganja Gornji Milanovac zamenili krajolicima planina i livada. Njihove komšije iz obližnjih Vojkovaca prodali su stan na Vračaru i sa četvoro dece počeli novi život u selu. Njihovo opredeljenje je zimnica i za sada se ne žale na zaradu, a imaju daleko mirniji život nego u Beogradu.
Igor Petrović iz Mladenovca je trenutno na pola puta. Radi u firmi, ali već nekoliko godina pravi plan B. Zasadio je 40 ari šipurka i pravi marmeladu.
"Moj plan je da razradim plantažu i posao sa šipurkom, jer to predstavlja sigurnost za moju porodicu. Ova kultura je pogodna varijanta, jer ne traži mnogo rada na zemlji, tako da mogu istovremeno da imam i posao u gradu i da se posvetim seoskim poslovima", kaže Igor.
Jedan građevinac iz okoline Kragujevca vratio se iz Italije i počeo da peče rakiju po receptu svog dede. Na ovaj potez "naterale" su ga uspomene iz detinjstva. Tako je grad izgubio bitku sa selom, a on uz pomoć digitrona zaključio da od toga može da živi. Takođe, jedna profesorka muzike iz Petrovca kod Kragujevca sa suprugom gaji cveće i iz njihovih plastenika izađe i do pola miliona saksija. Računica o zaradi je takođe bila presudna.
Dešava se i to! Lokalni političar Slađan Rakić iz Kragujevca odlučio da obnovi imanje u svom rodnom selu. Tako sad umesto briga oko izbornih kampanja sada brine da njegov spanaća i jagode ne napadne neka bolest ili štetočine.
"Država bi, umesto što subvencioniše radna mesta stranim investitorima, mogla tih 10.000 evra da da onima koji bi na svojoj zemlji obezbedili sebi egzistenciju. To bi bilo bolje, nego da ljudi rade u fabrikama i opet ne mogu da zarade koliko im treba za život", izjavio je svojevremeno Rakić.
Motiv da se vrati na selo bio je da zna šta njegova deca jedu, ali već posle prve sezone počeo je da prodaje višak proizvoda iz svoje ekološke bašte i sada je na pragu da od toga može lepo da živi.
Ovo su motivi povratka, dolaska ili ostanka na selu sagovornika Agrokluba. Koji bi bio vaš?
Tagovi
Autorka
