Da bi zadruga bila zadruga, zadrugar treba na kraju godine da ostvari dobit srazmerno doprinosu sticanja te dobiti. Zadruge moraju da knjiže različite udele i da deo ostvarene dobiti koje pripada zadrugaru pripisuju na ime. Zadruge svakog zadrugara na kraju poslovne godine moraju da obaveste o tome koliki je nivo njegovog sopstvenog udela u zadruzi. A da li je tako?
Međunarodni dan zadruga, koji se svake godine obeležava prve subote u julu, prošao je gotovo potpuno nezapaženo u domaćoj javnosti. Iako tako sad ne izgleda, zadružni pokret je imao fantastične rezultate u našoj istoriji, naročito u periodu između dva rata. A danas?
Da bi opstali, mali poljoprivrednici moraju da se udruže ili će nestati, odnosno već nestaju. U prilog toj tvrdnji ide i činjenica da se, na primer, godinama u Srbiji smanjuje broj mlečnih krava ali da pri tom raste prosečan broj krava po domaćinstvu. Takvih primera ima i u drugim oblastima.
Ekonomska kriza, nedomaćinsko poslovanje i zakon koji ne prepoznaje zadružnu imovinu - samo su neki od problema koji opterećuju poslovanje zemljoradničkih zadruga. Nisu retka ni mišljenja da su savezi, koji okupljaju zadruge, dobrim delom krivci za lošu situaciju u zadružnom sektoru. Zato je nužno izmeniti Zakon o zadrugama, a onda ga dosledno primenjivati u praksi. Predlog zakona o zadrugama, koji bi znatno unapredio njihov rad, od 2000-te je čak 4 puta ulazio u skupštinsku proceduru i svaki put bivao povučen. Sada je sačinjena peta verzija, koju je pozitivno ocenila većina stručnjaka. Neizvesno je, međutim, kada će taj akt biti upućen u Vladu pa i u Skupštinu, na usvajanje.
Predsednik Zadružnog saveza Srbije, Nikola Mihailović kaže da su oni učinili sve što su mogli da bi novi zakon ugledao svetlost dana. Formirali su tim koji je napisao predlog zakona, a taj dokument dorađivan je u javnim raspravama 2011-te i 2013-te. "Napravili smo jedan tekst koji smo dostavili Vladi premijera Vučića, Ministarstvu privrede koje je zaduženo da se donese Zakon o zadrugama, Ministarstvu poljoprivrede, predsedniku Odbora za poljoprivredu i Ministarstvu pravde da se pogleda ta pravno-tehnička strana", kaže Mihailović. Prema našim informacijama, predlog Zakona o zadrugama još je u ministarstvu privrede, i sada je sve na ministru Željku Sertiću.
Agrarni analitičar Čedomir Keco kaže da većina zadruga kod nas ne posluje prema, u celom svetu prihvaćenim, zadružnim principima. "Zadružni principi se najviše krše ili su napušteni u zadrugama koje nemaju svoje skupštine zadrugara, nemaju upravne odbore, i nemaju kontrolu tj. reviziju koja je po zakonu obavezna. To tolerišu zadružni savezi Vojvodine i Srbije", kaže Keco.
Bivši ministar za poljoprivredu, Goran Živkov kaže da je u Evropskoj uniji zadrugarstvo razvijeno, jer tamo poštuju zadružne principe, a kontrola je stroga. "Evropska unija meri zadruge po tome da li vi trgujete sa svojim članovima. Jednostavno pravilo da bi dobili status zadruge pa nakon toga i subvencije koje su namenjene zadrugama, je da minimalno 80% prometa zadruge dolazi od članova. To je osnovna razlika u odnosu na nas", zaključuje Živkov.
Stručna javnost već je dala konstruktivne predloge, koji su uvršteni u nacrt Zakona o zadrugama. Između ostalog, novi zakon trebalo bi da isključi dvostruko oporezivanje članova zadruge, predlaže se da zadrugu može osnovati pet zadrugara, da zadruga ne mora imati zaposlenog profesionalca, nego da zadrugari, vođeni interesom, udružuju robu i tako nastupaju na tržištu, a ostvarenu dobit dele, na osnovu prometa, a uz pokrivanje troškova.
Zadruge u Srbiji su dobro poslovale prema zadružnim principima do Drugog svetskog rata, a pad je nastao nakon prelaska sa dobrovoljnog na obavezno zadrugarstvo. Posledice naša poljoprivreda oseća i danas. Profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici, Rade Popović kaže da kod nas gotovo da nema zadruga koje posluju prema zadružnim principima. "Mi realno nemamo zadruge ili imamo veoma mali broj onih koje možemo smatrati zadrugama. Imamo veliki broj onih koji u svom nazivu imaju "zemljoradnička zadruga" a oni to, u suštini, nisu. Godine 1996. nastale su te "privatne" zadruge gde se od određenog broja onih koji su registrovali zadrugu jedan nametnuo kao vlasnik. Mnogo puta sam mogao od takvih čuti: "Ja imam svoju zadrugu", a zapravo, on ima svoje preduzeće", kaže Popović
Mnogo je problema u zadrugarstvu, a jedan od najvažnijih je pitanje svojine. Jedna od najstarijih poljoprivrednih zadruga u Srbiji je ona u Azanji, koja je osnovana 1894-te godine. Direktor Rodoljub Stanimirović kaže da bi novi Zakon o zadrugama morao da definiše pitanje svojine. "Jedan od ogromnih problema za nas je ta društvena svojina. Na svoje objekte koje smo mi sagradili ne možemo da damo hipoteku da bi podigli kredit. Od svih objekata koje imamo samo smo staru upravnu zgradu uknjižili na naše ime, a ona je pod zaštitom države", kaže Stanimirović.
Agroekonomista Miladin Ševarlić smatra da bi država mogla da reši pitanje svojine u zadrugama, samo ako bi želela. Prema njegovim rečima treba da uradimo ono što su uradili Slovenci. "Da se donese lex specijalis kojim će država Srbija svu društvenu svojinu u zadrugama prevesti u zadružnu svojinu. Tim bi se najpravednije i najkraće rešio jedan od najvećih problema zadrugarstva kod nas", kaže Ševarlić.
Sekretar udruženja poljoprivrede pri Privrednoj komori Vojvodine i bivši predsednik Zadružnog saveza Vojvodine, Đorđe Bugarin, kaže da su direktori u zadrugama najviše vodili računa o ličnim interesima i da se, stoga, ne mogu vaditi na stari zakon. "Postojeći zakon, bez obzira na sve njegove manjkavosti nije sputavao da u ekonomskom smislu naprave razliku između zadrugara i kooperanta. Nije ih sputavao da na kraju godine raspodeljuju dobit srazmerno doprinosu sticanja te dobiti na zadrugare. Nije ih sputavao da knjiže različite udele i da deo ostvarene dobiti, koje pripada zadrugaru, pripisuju na ime. Nije ih sputavao da svakog zadrugara na kraju poslovne godine obaveste o tome koliki je nivo njegovog sopstvenog udela u zadruzi", zaključuje Bugarin.
Sve navedeno govori u prilog tome da kod nas, u većini slučajeva, zadruge samo nose to ime, a u stvari su privatna preduzeća. Tamo gde su zadruge stvarno zadruge, zadružni principi predstavljaju alat za uspešno poslovanje i iskazivanje zadružnih vrednosti, među kojima su najvažnije: samopomoć, demokratija, jednakost, pravednost, solidarnost i samoodgovornost. Danas uglavnom toga nema, pošto zadrugama upravljaju zaposleni u njima, a ne zadrugari i kooperanti, koji i obezbeđuju održivost zadruga.
Kada se kod nas govori o poljoprivrednom zadrugarstvu uglavnom se pominju problemi i negativni primeri. Oni pozitivni - tek su izuzetak. Na žalost, tako će ostati sve dok ne budu napravljene radikalne promene u toj oblasti. Danas je zadrugama teško da budu konkurentne na tržištu, jer je profit isključivi cilj svega, a zadruge pak rade tako da bi zadrugari stvorili dobra u kojima će uživati buduće generacije. Novi Zakon o zadrugama, pitanje svojine, stroga kontrola kroz zadružnu reviziju - samo su neka pitanja o kojima se kod nas diskutuje, a koja su u uređenim evropskim poljoprivredama definisana pre vek i po, od kada i postoji zadrugarstvo.
Međutim, i kod nas ima dobrih primera. Nema ih puno, ali ih ima. I baš zbog toga ih treba pomenuti. Jedan od takvih primera je i zemljoradnička zadruga u Beški koju vodi Dragan Lončar, zatim zadruga u Srbobranu na čijem je čelu Mariju Kujundžić. Između ostalih benefita, na kraju godine ta zadruga nagrađuje najbolje zadrugare i šalje ih na međunarodne sajmove poljoprivrede u inostranstvu. Za pohvalu su i zadruge u Čurugu, Gospođincima, Šidu, Zrenjaninu, Svilojevu, Bečeju.
A kako je u komšiluku? U Evropi postoje 263 hiljade zadruga s gotovo 5,5 miliona zaposlenih. U nekim evropskim zemljama, zadruge proizvode između 70 i 95 odsto mesa ili mleka svojih država.
Foto: depositphotos.com; budabar
Tagovi
Autor
