Znate li kada se kaže "izbegni hrast, traži bukvu"?

Hrast (Quercus) je rod listopadnog i zimzelenog drveća i žbunja iz porodice bukve (Fegaceae). Plod mu je žir, a stablo moćno i snažno, sa dubokim korenjem. Simbol je otpornosti i čvrstoće od najranijih vremena.

Prirodni areal hrasta je severna polulopta - Evropa, severna i srednja Amerika, sever Afrike i Azija, osim Indije i krajnjeg jugoistoka. Samo jedna vrsta hrasta živi u južnoj Americi. Veoma je važan za prirodnu sredinu u kojoj se razvija, naročito za severno umereno područje. Raste kao veliko drvo.

U Srbiji je registrovano 10 vrsta hrastova: lužnjak (dub), kitnjak, medunac, sladun, cer, crni cer, stepski lužnjak (ili sivi hrast), tansilvanijski kitnjak (istočni hrast), balkanski kitnjak i krupnolisni medunac, u zavisnosti od klasifikacije.

U Crnoj Gori sreće se još i zimzeleni hrast – crnika, česvina ili česmina (lat. Quercus ilex) i otrikar, komorovac (Quercus coccifera). Od stranih vrsta, u Srbiji još može da se nađe američki crveni hrast - Quercus rubra. 

Seoska okupljanja pod hrastom 

U starim religijama bio je posvećen božanstvu groma: Zevsu kod Grka, Jupiteru kod Rimljana, Medauru kod Ilira, Toru kod Germana, Perunu kod Slovena, Perkunu kod baltičkih naroda. Zabeleženo je da su Sloveni pre hrišćanstva rezali kipove svojih bogova od hrastovog drveta, a posle prelaska u hrišćanstvo nastavili da unose u svoje domove mlado hrastovo drvo ili hrastovu granu za Božić.

Hrastu je namenjen period na kraju decembra i početku januara, a to doba su davni poljoprivrednici zvali "jaki dani" ili "glava od godine", vreme kad se slavi i praznuje, dočekuju gosti, opraštaju dugovi, sklapaju savezi i prekidaju davna neprijateljstva. Gde nisu mogli da idu u crkvu, nekadašnji poljoprivrednici su se molili pod hrastom, a seoska okupljanja, suđenja i veselja često su se odigravala pod krošnjom najvećeg hrasta u blizini.

Srce u šumi: Posadio 6.000 hrastova u spomen na suprugu

Jedan hrast obeležavao je u davna vremena granicu atara opština Kikinda, Novi Bečej i Čoka, a kad je posečen, na njegovo mesto posađen je drugi.

Kora kao lek, brašno od žira

U lekovitu moć hrasta narod je verovao u potpunosti. Koristio je koru hrasta za zaustavljanje krvarenja u crevima, protiv groznice i upale bešike, a kao oblog za različite kožne bolesti. Kupanje u odvaru od hrastove kore smatralo se blagotvornim za umirenje, opštu otpornost i produženje života. Brašno od žira dodavalo se u hleb kad su bile gladne godine, a kad nisu, žir je predstavljao značajnu hranu za svinje.

Izraz "užiriti svinju" u značenju ugojiti je, uhraniti - poticao je upravo od ishrane svinja žirom iz hrastovih šuma koje su u davna vremena bile češće i prostranije nego danas. Seljaci bi dakle pustili svinje u šumu, da se hrane žirom koga su nalazile u izobilju, da bi ih tek sa zahlađenjem poterali kućama - ili na prodaju. 

Istina ili mit: Hrastovina se ne koristi za dimljenje mesa?

Verovanja o hrastu su mnogobrojna i raširena u svim evropskim zemljama. On je simbol istine, a nekadašnji seljaci ozbiljno su verovali da pod hrastom niko ne može da izgovori laž. Prema staroslovenskom verovanju, prvi čovek izrezan je od hrastovog drveta. Upravo zato što je posvećen božanstvima groma, u njega najčešće udara grom, što je ljudima itekako bilo poznato, zato nemačka poslovica doslovno kaže "izbegni hrast, traži bukvu" (kad grmi).

Od sremskog i slavonskog hrasta nekad se pravio izuzetno kvalitetan i skup nameštaj, zato su se šume ponešto proredile, pa sad ekolozi pokušavaju da im vrate staru slavu. Hrast izuzetno uspešno štiti zemljište i mladu šumu, zato je koristan u svakom pogledu.