Todorci koji ulivaju strah - šta je ostalo od verovanja?

Na današnji dan, nekadašnji poljoprivrednici su šapatom prepričavali utiske od juče, jer prva subota uskršnjeg posta zove se Todorova subota i posvećena je svecu i velikomučeniku Teodoru Tironu.

Najopasnija bića staroslovenske vere

Poljoprivrednici su verovali da sveti Teodor, ili kako je uobičajeno, Todor, štiti stoku, prevenstveno konje - to jest, po uobičajenoj praksi, hrišćanskom svecu su pripisivali "nadležnosti" prehrišćanskih božanstava, naročito Velesa. Zato se u čast svetog Todora organizuju trke konja i čitav niz manifestacija u kojima često učestvuju cela sela. Ova kombinacija stare i nove religije zbunjuje ljude, ali, običaji se poštuju bez velikog objašnjavanja. Za praznik se vezuje jedno od najstrašnijih prehrišćanskih verovanja, preživelih kroz vekove do danas, naročito u seoskim sredinama: verovanje u "todorce" (ili tudorce), najopasnija bića staroslovenske vere.

Neobični pegavi konji: Tri su najpoznatije rase

To su visoki sablasni konji, ili jahači srasli sa telima svojih životinja, koji se pojavljuju plašeći, a ponekad i gazeći verni narod. Strah od todoraca bio je toliki, da im je prvobitno i pravo ime odavno zaboravljeno, jer niko nije smeo da ga izgovori. Ta bića, koja se pojavljuju pred kraj zime, imaju ogromna kopita i velike zube, a osobito im je zadovoljstvo da izgaze i pojedu (!?) žene koje su se našle izvan kuće, svejedno iz kog razloga, naročito kad padne mrak.

U nekim predanjima ovi strašni konji su nevidljivi - mogu da ih prepoznaju samo devojčice koje još nisu ušle u pubertet i najstarije žene. U drugim verzijama su itekako vidljivi i izazivaju stravu kuda god prođu. Etnolozi objašnjavaju da je u pitanju ostatak vrlo starog verovanja u "tračkog konjanika", drevno božanstvo ovih krajeva, uz napomenu da je ovoliki strah precima bio sasvim razumljiv.

Praksa "zbog koje nam se svet smeje"

Ničega se ondašnji poljoprivrednici nisu plašili kao tih konjaničkih plemena i naroda, koji su stizali odnekud iz daleka da pogaze, opljačkaju i spale sve pred sobom, otimajući žene i ubijajući mirno seljačko stanovništvo. Arheolozi iz Subotice koji su u okolini Kikinde našli ostatke sela starog oko 8.000 godina ustanovili su (na osnovu nađenih kostiju) da su ondašnji ljudi gajili krave, ovce, svinje, koze, imali pse - ali ne i konje. Ova plemenita životinja je stigla tek kasnije, upravo sa tim skitačkim narodima iz dalekih krajeva i, pre nego što je postao paorov najbolji drug, bio je predmet najvećeg straha.

"Konj je pogan, ne jede se!" - kaže, s iskrenim užasom, Stanija, žena iz zabačenog sela, junakinja drame "Beograd nekad i sad" Jovana Sterije Popovića, kad joj unuka objašnjava da se u nekim zemljama meso pomenute životinje jede i smatra kao veoma zdravo. Prema još uvek živim verovanjima, lokalne vračare najveće čini izvode upravo češljajući grive konja, i to belih. Beli je starim Slovenima služio za pretskazivanje, a crni, "vranac konjic bez biljege", korišćen je u selima Srbije da pronađe vampira na groblju do polovine devetnaestog veka, kad su Obrenovići konačno ukinuli ovu praksu "zbog koje nam se svet smeje". 

Poludivlji konji prekinuli obruč od šiblja na Suvoj planini

Branislav Nušić, naprotiv, gleda humornu stranu običaja, a ne onu strašnu, te u "Ben Akibi"  beleži zanimljiv običaj u selima pa i u gradovima njegovog doba: na praznik Teodora Tirona, majke su u crkvi uzimale po malo kuvanog žita, koje su vrlo tajanstveno stavljale svojim odraslim ćerkama pod jastuk. U nedelju (danas) čim se devojka probudi, majka i ostale žene u kući ispitivale su je šta je sanjala. Ako se u snu pojavio konjanik, verovalo se da je "suđenik" (budući muž) već na putu prema udavači. Zato odrasle žene nisu ostavljale devojku na miru dok ne prizna kako je sanjala upravo mladog muškarca, oficira, trgovca, činovnika, imućnog paora, koji obavezno - stiže na konju.

Smatra se da je od ovog običaja nastao pomalo podrugljiv izraz "princ na belom konju" koji se i danas koristi da opiše preterana očekivanja.