Simbolika žetve i šta smo i danas zadržali u običajima?

Od kad se ljudski rod bavi gajenjem žitarica, žetvene svečanosti su nezaobilazan deo života poljoprivrednika i cele zajednice. Žetva je slavljena u drevnom Vavilonu i Egiptu, antičkoj Grčkoj i Rimu i o tim svečanostima ostala je obimna istorijska građa. Žetvu u stvari slave svi narodi koji gaje žitarice, pa su je slavili i stari Sloveni, kad su od "skitača" postali poljoprivrednici i počeli da obrađuju zemlju.

Ana Sviršćinska i čitava plejada slovenskih istoričara i etnologa XIX i XX veka saglasni su u jednom: žitarice su kod Slovena uživale status svetih biljaka koje su dobra božanstva darovala ljudima, a naročito pšenica, "kraljica svega žita". Njenoj zaštiti posvećen je čitav niz običaja, od zaoravanja prve brazde naročito okićenim plugom, sa volovima ukrašenih rogova i celim selom obučenim u najbolju odeću koju iko ima kod kuće; sledili su ritualni obilasci tokom celog procesa razvoja biljke, uz pesmu i molitve Jarilu, božanstvu prolećne vegetacije i plodnosti, zatim vrhovnom božanstvu Svetovidu, Perunu Gromovniku, Velesu zaštitniku useva, Dajbogu (Daždbogu), koji daje život na zemlji, a istovremeno je i bog Sunca. 

Kad bi se vreme žetve najzad primaklo, svi žeteoci i žetelice bili su u punoj pripravnosti. Molitve su bile svakodnevne i celodnevne, čak su se, prema nekim etnolozima, bračni parovi uzdržavali od telesnih odnosa. Težak i dugotrajan posao oko žetve obavljao se uz strogo poštovanje rituala - na primer, psovanje i pljuvanje na zemlju bili su strogo zabranjeni - da se ne uvredi Lada, boginja leta i žetve, koju su Sloveni zamišljali kao privlačnu nasmejanu ženu sa vencem od žitnog klasja na glavi.

Novina - pšenično zrno

Kad se žetva srećno završi i novo žito smesti u ambare i koševe, počelo bi veliko slavlje. Od pšenične slame pravljena je lutka oko koje su žeteoci igrali, ali i venci koji se stavljaju na glavu ili na kuću i razni ukrasi koji su služili kao odbrana od zlih sila. Sa vencima od klasova na glavama, pevajući i igrajući, Sloveni su nosili veliki hleb od novog žita u hram. Staroslovenska reč "novina" nije značila štampu, nego upravo novi rod, pšenično zrno.

Ilja Jakovlevič Maršak (1895. - 1953.) svedoči u svojim knjigama da su i posle Drugog svetskog rata devojčice iz njegovog kraja posle žetve igrale držeći se za ruke i pevale: 

"A mi smo žito požnjeli, oj Dija - Lado, oj Dija - Lado,
 A mi smo žito požnjeli, oj, Dija - Lado, požnjeli!" 

Moguće je vrlo da deca nisu ni znala da je "Dija Lada" iz pesme u stvari boginja leta, po kojoj kod severnih slovenskih naroda još daju dečacima ime Ladislav, a kod Mađara Laslo; tokom dugih vekova hrišćanstvo se mnogo trudilo da zabrani i iskoreni sve stare religije, pa kad nije uspelo, staroslovenske bogove je preimenovalo u hrišćanske svece, a većinu običaja zabranilo.

Zabrane i svečanosti

Međutim, deo običaja uspeo je, u izmenjenom obliku, da se zadrži do današnjih dana. Božić je primer koji etnolozi često ističu kao pravi poljoprivredni praznik u kome je, kroz običaje, izražena briga za nastupajuću godinu i žetvu, rod i plod.

Žetvene svečanosti takođe su uobičajene u selima i gradovima, sa vencima od pšenice na glavama učesnika i povorkama koje nose hleb od novog zrna u crkvu. U Subotici se ova velika svečanost zove Dužijanca, ali u manjim mestima gozba za žeteoce po završetku žetve i danas se zove "dožinjalica" što je ostatak staroslovenskog jezika i običaja.