Običaji koji "teraju" zimu i podstiču plodnost se i dalje primenjuju?

Od kad je ljudska vrsta uopšte počela da gaji biljke i stoku, postojala je i snažna potreba da za ovaj važan posao obezbedi naklonost nevidljivih sila koje, po verovanju, utiču na ishod. Ljudi su sasvim ozbiljno verovali da proleće neće doći ukoliko oni ne obave obrede "isterivanja zime". Iako se od tada mnogo toga promenilo, potreba da neizostavno zadovoljimo stare običaje, "kako se valja", ostala je.

S obe noge na zemlji, poljoprivrednik je kroz celu istoriju sa strahom gledao u nebo odakle stiže blagotvorna kiša ili ubitačni grad, jednako kao što je sa strahom gledao u državu, kakvom će nepovoljnom merom ove godine da ga ošine.

Pesme plodu i rodu

Etnolozi su saglasni - svi običaji koje poljoprivrednik i cela njegova porodica obavljaju tokom cele godine, a naročito u toku zime imaju za cilj plodnost zemlje, stoke, pa u izvesnom smislu i zajednice. Vidi se to iz raskošnih slava i svadbi, koje, obiljem jela i pića, treba nekako da prizovu, obezbede, da trpeza uvek bude puna i hrane dovoljno.

Božić je sav u blagosiljanju i željama za dobar rod, zdravlje i radost. Korinđanje u Kikindi, Mokrinu i uopšte u Vojvodini namenjeno je upravo tome: deca idu od kuće do kuće, govore blagoslove i šaljive pesmice, a ukućani ih daruju, danas kupovnim slatkišima, a nekada jabukama i orasima. Ali, korinđanje nije star običaj: prema zabeleškama Vuka Stefanovića Karadžića, nekad su, čak do prve polovine devetnaestog veka, za Badnje veče išle koledarske povorke po selima i gradovima, pevajući pesme namenjene "plodu i rodu".

Pošto su u povorkama bili odrasli muškarci, a časni post pred Božić još u toku i pošto je svaki domaćin častio koledare vinom i rakijom, bilo je i tuča pa i razbijenih glava. Proslavljeni mokrinski i kikindski advokati tada bi provodili Božić po ustanovama sistema, moleći žandarme i sudije za prekršaje da izgrednike puste kućama, a ponekad i plaćajući velike kazne za njih. Da ovome učini kraj, Austrougarska je donela propis da na Badnje veče odrasli muškarci "ima da budu kod svojih kuća", a u povorke su krenula deca, korinđaši. 

Blagoslovima garantovati napredak domaćinstva

Ujutro na Božić u selu Perlezu kod Zrenjanina dugo je važio običaj da domaćin, čim ustane (oko dva sata ujutro) najpre "obiđe" kokoške i čestita im praznik, a ko ima pčele, kucnuo bi u svaku košnicu i učinio isto. U Kikindi i okolini nema govora o ovakvom postupku, ali je ostao običaj da prva osoba koja ulazi u kuću tog jutra mora da bude muškarac.

On će biti polažajnik, polaznik ili kako se već gde kaže i njegova je uloga da svojim blagoslovima garantuje napredak domaćinstva. Džarajući vatru, polažajnik govori "koliko žara, toliko para, koliko varnice, toliko varice (pšenice)" i tako dalje. Jasno je da je ovaj običaj neizvodljiv tamo gde nema otvorene vatre nego se porodica greje na gas ili termoakomulacionu peć, zato se postupak prilagođava savremenim uslovima.

Proslava svih zimskih praznika uključuje čitav spisak običaja kojima je cilj da njiva, voćnjak i vinograd dobro rode, da se stoka množi, a živina preplavi dvorište. Poznati izraz "pijan kao zemlja" nastao je upravo iz običaja da se Zemlja, majka svakog izobilja, na slavlju napije (doslovno, tako što se vino i rakija prosipaju direktno na tlo) kako bi se lakše umilostivila da obezbedi visok prinos. Ovaj običaj iz drevnih vremena nekako se provukao kroz vekove hrišćanstva potpuno neizmenjen. 

Potreba je ostala

Hrišćanski sveci, Sveti Trifun i Sveti Valentin, koji se slave 14. februara, takođe su "zaduženi" za dolazak proleća i lepših dana. Zato vlasnici vinograda na ovaj dan obilaze vinograde, ponekad čak i kao pratnja svešteniku, pobodu zapaljen ugarak u zemlju, zaliju svaki čokot sa po malo vina i mole se svom snagom da vinograd na jesen donese izobilan rod.

Prvi dan oranja nekad se takođe slavio naveliko, plug, tegleće životinje i orači su ukrašavani cvećem i crvenim trakama, sve sa ciljem da prirodne sile nagrade poljoprivrednikov rad bogatim rezultatima. Čitav postupak pratile su odgovarajuće, uglavnom zaboravljene, pesme i recitacije. Danas niko ne ukrašava traktore pri početku oranja, ali potreba za blagosiljanjem ovogodišnjeg roda je ostala. 

U većini evropskih država ove običajne prakse sačuvane su kao deo folklora, a ponegde se i rekonstruišu, po sećanju najstarijih ili po uputstvima etnologa, kao atrakcija za turiste.