Kroz deru do čelobašće komšije paora - šta znače vojvođanski izrazi?

Ako znate gde je čelobašće, čemu služi dera i od čega se pravi evedra, jedete šmarn i s vremena na vreme upriličite arondaciju, pa još po dokumenta idete u gruntovnicu, sumnje nema: vi ste u Vojvodini! 

Počeo je to, navodno, još akademik Vladimir Dvorniković u svojoj "Karakterologiji Jugoslovena", maestralno prikazao Stevan Sremac, rođeni Senćanin, u svojoj noveli "Pop Ćira i pop Spira", a nastavili etnolozi, učitelji, mnogi stručnjaci i entuzijasti, nalazeći, beležeći i čuvajući stare reči i izraze koji su se nekad koristili u Vojvodini. Beleške su se nekad pretvarale u knjige, u čemu dobar primer predstavlja "Teraj kera lutko moja bela - vojvođanski rečnik" Sonje Bajandićeve Jovanović, a prilike za ovaj značajni posao ima uvek, jer stare reči izlaze iz upotrebe i zamenjuju ih nove. 

Preko čelobašće na šmarn kod komšinice

Na primer, izraz čelobašće koji stanovnicima vojvođanskih sela, varošica pa čak i gradova znači mnogo, zahteva objašnjenje: u naseljenim mestima kuće su "ušorene" u pravilan red, a iza kuće nalazi se bašta pravougaonog oblika koja se užim krajem sučeljava sa istom takvom komšijskom baštom dok se širim krajevima graniči s baštama komšija s leve i desne strane. Ta bašta, do koje vodi uži kraj, zove se "čelobašće" i kad se kaže "moja čelobašće komšinica" svima će biti jasno o čemu se radi.

Dera (s dugim naglaskom na prvom slogu) ima veze sa čelobašćom, jer su komšije koje se dobro slažu pravile na ogradi malu kapiju, deru, koja se nije zaključavala tako da su dve porodice mogle da se druže kroz baštu, a ne da obilaze čitav frtalj, to jest kvart, da bi došle jedna drugoj u posetu.

Evedra je laka ograda, od letvica ili pruća, služi više za ukras ili da se cveće po njoj penje nego da bi stvarno nešto ogradila. Šmarn su carske mrvice, ukusno jelo koje je sve ređe na trpezama. 

Može paor, ali nikako paorkinja

Sve što se tiče poljoprivrede, svaki deo atara, alata i delatnosti takođe ima svoje posebne reči i izraze koje strancu i došljaku zvuče kao šifra. Poljoprivrednik se još uvek ponegde naziva paor (prema nemačkoj reči "bauer" - seljak) i niko se ne vređa. Međutim, ako se ženi koja živi i radi u poljoprivrednom domaćinstvu kaže da je "paorka" ili "paorkinja", to može da bude uvod u ozbiljnu svađu.

Srp je šalov, pšenica je žito, lotre su ne samo merdevine nego i drvena konstrukcija koja se stavlja na zaprežna kola kako bi držala na okupu voz poljoprivrednih proizvoda da se ne prospu, a šarage su zadnji deo kola koji može da se skine kad nije potreban.

"Dobro jutro, lotro, je l' ustala šaraga?" kaže se - podrugljivo - onom ko sporije shvata.

Vojvođanski poljoprivrednici, naročito stariji, još uvek računaju svoju zemlju u jutrima, a ne u hektarima (jedno katastarsko jutro je 0,56 hektara). Zemlja se daje u arendu to jest u zakup, s vremena na vreme velike gazde obavljaju arondaciju, to jest ukrupnjavanje, zaokruživanje svog poseda, kako bi familija avanzovala, to jest napredovala. Po dokumenta koja se tiču zemljišta i kuće ide se u gruntovnicu, majku svih katastarskih službi, ustanovljenu u doba Marije Terezije (1716. – 1780.), još kad je "roda sablju nosila", kako kažu Kikinđani.

Jezičko nasleđe nije za ruganje!

Reči iz latinskog jezika, nemačkog, mađarskog, turskog, francuskog i staroslovenskog, nekad iskvarene do neprepoznatljivosti i upravo zato dragocene za lingviste, slobodno žive u vojvođanskim selima i čekaju istraživače koji će ih zabeležiti, proučiti i smestiti u bogatu riznicu jezičkog nasleđa. 

Ipak, sudbina ljudi koji se ovako izražavaju, koristeći reči koje su čuli od svojih baba i deda, obično nije vesela: rugaju im se varošani, u školi ih nastavnici ispravljaju, ceo razred im se smeje kad upotrebe neki zaboravljeni stari izraz, a kad odrastu, trude se da svoj govor prilagode govoru većeg mesta i budu "kul", naročito dok su mladi.

Među svojima, rodbinom i drugim poljoprivrednicima, neometano govore onako kako su učili od starijih, a kako vreme prolazi, ti sigurni krugovi bivaju sve uži.