Dokle je tvoja njiva? Međom, od one jabuke do kamena

Od pojave privatne svojine u društvu, i poljoprivrednici su osećali potrebu da nekako označe svoju zemlju, njivu, voćnjak ili vinograd, pašnjak ili šumu, na način da to bude jasno svakom. Bez ikakve pomoći geometra, kojih do prošlog veka nije ni bilo u Srbiji, bez dokumentacije i autoriteta nadležne ustanove, uglavnom nepismene seljačke porodice su tačno znale dokle im se prostire zemlja.

Na granici imanja označavala se međa, da se vidi šta je čije. Obeležje međe moglo je da bude različito, u zavisnosti od terena. Negde bi to bilo drvo, negde veliki kamen, negde tekuća voda, potok, pod uslovom da ne menja tok prilikom svake poplave, u svakom slučaju - nešto dovoljno veliko da svakako bude primećeno. I ljudi su, generacijama, bili potpuno sigurni gde im je zemlja i koje su joj granice: tamo do onog hrasta, pa do jabuke, pa do onog velikog kamena.

Kodžanja protiv zlih sila i kao opomena

Kako su znali? Tako što su im stariji redovno, možda i svakodnevno, ponavljali ove značajne podatke. Drveće ili kamenje koje je predstavljalo međe brižljivo je održavano, redovno obilaženo, a oko njega su se održavali i verski obredi. Gde ovakvog prirodnog obeležja nije bilo, vlasnici su postavljali obično veliki drveni kolac duboko zabijen u zemlju. Vuk Stefanović Karadžić i njegovi sledbenici etnolozi beleže da se na ovakvom stubu često nalazila "kodžanja" - lobanja govečeta, ovna ili neke druge životinje, postavljena tu navodno da bi oterala zle sile i zaštitila imanje, a u stvari da bi poslužila kao opomena svakom ko bi došao na ideju da pomera među.

Sujeverno seljačko stanovništvo ozbiljno je verovalo da onoga ko bi povredio među - "odgrizao zalogaj tuđe zemlje", što bi rekli pesnici, snašla bi ga strašna nesreća. Narodna baština prepuna je priča o onima koji su pomerali među pa im se desilo veliko zlo. Bogatiji seljaci, koji se nisu naročito plašili prokletstva, našli bi i potplatili starije ljude da se pred celim selom zakunu da je međa stajala levo ili desno od mesta gde sada stoji. Na ovaj način imućniji vlasnik bi lako preuzeo deo imovine siromašnije porodice. 

Šta znači biti domaćin?

Koliko je međa važna, svedoče hronike od pojave štampanih medija u Srbiji: zbog međe se išlo na sud i započinjala porodična neprijateljstva koja su trajala "do devetog kolena", a bilo je i nasilja. Ostale su pesme o mladima koji su se voleli, a nisu mogli "da se uzmu" jer su im se očevi ili dedovi posvađali oko neke jabuke koja je predstavljala među između njihovih imanja. Ovakve pojave obično ostaju dobro zapamćene i porodice koje se bave poljoprivredom znaju i ko im je povredio međe i nepravedno prisvojio deo imovine.   

Zasadi hrast, orah ili kesten

Sve ovo važi manje, više, za svaki deo Srbije, osim Vojvodine, gde je još u XVIII veku Habsburška monarhija uredila zemljišne knjige i vrlo ozbiljni geometri i "indžiliri" (inženjeri) izmerili i zapisali šta je čije i dokle se prostire, a takođe i svaku promenu vlasništva nasleđem, kupovinom ili poklonom. Pokušaji lokalnih paora da podmite stručnjake završavali su se obično visokim kaznama, tako da su brzo prestali.

Iako je snaga pismene isprave sa pečatom ozbiljne ustanove veća od međe u vidu kamena i drveta, ostala je navika da se na granici svoje zemlje posadi hrast, orah ili kesten. Neka od ovog drveća i danas obeležavaju kraj atara grada ili sela, a tamo gde su postradala od groma ili neovlašćene seče, običaj je da se zasade nova.