Da li poštovanje narodnih običaja znači nepoštovanje verskih?

Kad etnolozi izjave ili napišu da je neki narodni običaj "prehrišćanski" ili "stariji od hrišćanstva", poneki vernici se uvrede i ne žele ni da čuju objašnjenje kako je narod, taj seljački nepismeni narod, više gladan nego sit, poznavao i poštovao svoje običaje, uspostavljene ko zna kad.

"Pa sad smo hrišćani", obično kažu. Ali pojava da stari običaji opstaju u novoj veri nije neobična, još manje specifična: u stvari ona se događa pri svakom prelasku na novu veru i stručno se zove sinkretizam. Najbolje ju je obradio akademik Veselin Čajkanović (1881.-1946.) u svojim brojnim knjigama i radovima. U praksi, sinkretizam izgleda otprilike ovako: "Mi ćemo sad prihvatiti novu veru kako vladar zahteva, da nas vladarevi ljudi ne bi progonili i pobili, a naše stare običaje ćemo i dalje obavljati kod kuće, kako su i naši preci radili, jer oni su najbolje znali".

 "Zagrljaj" paganstva i hrišćanstva

U Zakoniku cara Dušana, 1349. godine, predviđene su stroge kazne za svadbe i sahrane održane bez sveštenika, po starom načinu, a isto je važilo za ondašnje vidare i narodne lekare koji su prozvani "mađionicima i otrovnicima" i kao takvi bili osuđivani na smrtnu kaznu, posle dugotrajnog mučenja, iako u državi nije ni bilo nikakvih drugih lekara.

Paganstvo, tako nazvano, zahtevalo je striktno pridržavanje čitavog godišnjeg ciklusa običaja, hrišćanstvo je tražilo ništa manje striktno odricanje od istih.  "Zagrljaj" paganstva i hrišćanstva, u teoriji nemoguć, u praksi se dogodio u Srbiji, kao i u svakoj drugoj evropskoj državi, a običan narod nastavio je da živi, kako je i živeo, negde između, zainteresovaniji za svoje svakidašnje poslove na njivi i u štali nego za rasprave teologa.

Primera ima bezbroj, raj je za istraživače. Badnjak za Božić, vrbove grane za Vrbicu, cvetni venci za Ivandan, bosiljak u velikom broju obreda, sve su to ostaci kulta drveća i biljaka kod starih Srba (Čajkanović) i crkva je ovaj kult u počecima hrišćanstva pokušavala da iskoreni, da bi ga na kraju uvrstila u redovan postupak, čak toliko da sveštenik vodu za slavu ili Bogojavljenje osveštava bosiljkom.

Običaj uz blagoslov sveštenika

Prehrišćanske običaje povodom smrti, koji su etnologiji poznati kao vrlo konzervativni i tvrdokorni, donošenje cveća na grob, nošenje crnine i daću crkva je uspela da ograniči samo toliko što sveštenik drži opelo i prisustvuje daći, gde prvi ustaje od stola i odlazi, da bi se gosti opušteno prepustili alkoholu.

Običaji koji se tiču kulta plodnosti, na njivi, u vinogradu ili voćnjaku, ne uključuju nužno prisustvo sveštenika, porodica ih obavi onako kako je naučila od svojih starijih. Vuk St. Karadžić beleži da su mu u Vojvodini, u prvoj polovini XIX veka, najstarije žene pričale kako su kao devojke učestvovale u obredu koji se zove "kraljice" i namenjen je plodnosti njiva, a pravoslavni sveštenici ih rasterali, uz objašnjenje da je to paganski običaj. U Hrvatskoj i Sloveniji, gde je većina stanovništva katoličke vere, kraljice su opstale, uz jednu malu izmenu, svečana povorka devojaka se okuplja u crkvi i posle obreda na njivama opet dolazi u crkvu po blagoslov, koji i dobija. 

Sveštenici državno priznatih religija sa promenljivim uspehom ubeđuju vernike da ostave neke od starih običaja nazivajući ih sujeverjem ili još težim rečima. S druge strane, ima vernika, i onih koji nisu vernici, da radije "drže" običaje predaka čak i uz objašnjenje da su prehrišćanski. Kako izgleda, ne vredi navaljivati: vreme će neke običaje odnesti u zaborav, ili ih učiniti još zanimljivijim. Oni najžilaviji svakako će opstati.