Božićni običaji: "Vuku večera", a prema izgledu jela - plodored?

Šta za poljoprivrednike simbolizuje nova godina - kada se završava jedna sezona, a počinje druga? Etnolozi i istoričari koji su ikada proučavali narodni život dobro su primetili da za poljoprivrednike vreme teče ciklično, tojest u vidu krugova koji se ponavljaju po ustaljenom redu, vreme od oranja i setve pa do žetve, vreme od proleća pa do zime i opet do buđenja prirode, a u ovom računanju Božić je predstavljao moćan orijentir.

Drevni poljoprivrednici primetili su da se od zimske kratkodnevnice do Božića dan produži "za jedan petlov korak", kako se govorilo, što je za ondašnje ljude značilo da zima neće trajati večno i hrabrilo ih da izdrže u ondašnjim mećavama i hladnoćama.

Počela zima - da li će biti većih padavina i jakih mrazeva?

Do ovog praznika su se vraćali dugovi i zajmovi, a često bi poverilac upravo na današnji dan oprostio dužniku na opštu radost. Od Božića je počinjao nov ciklus običaja, svih poslova, planova i nadanja. Ljudi su verovali da se na Božić (naravno, pošto izvrše sve potrebne pripreme i održe običaje) obnavlja snaga i zdravlje. Na ovaj dan kod nekadašnjih poljoprivrednika svaki postupak, svako jelo na trpezi i svaka izgovorena reč imala je simboliku koja je trebalo da privuče dobru sreću za period do sledećeg Božića.

Slama, orasi i med

Ukućani su se oblačili u najbolju odeću koju imaju, a svađa i rasprava bile su zabranjene. Na Badnji dan, u kuću se unosila slama (jer je i Hristos rođen u štali) i badnjak, mlado drvo hrasta, simbol snage i napretka iz starog kulta drveta i biljaka. Ujutro je dolazio polažajnik (ili polaznik ili položenik), mlađi muškarac koji, prema verovanju, treba da donese kući i domaćinstvu obilje, sreću i napredak. Polažajnik sedne kod vatre (najbolje je ako u kući postoji ognjište ili barem peć na čvrsto gorivo), prodžara je pa govori "koliko žara, toliko para, koliko varnica toliko ovčica" i tako dalje, a idealna sredina za sve ove običaje upravo je poljoprivredno domaćinstvo.

Čajkanović i drugi etnolozi navode da su srpski seljaci, naročito u zabačenijim krajevima, na Božić uvodili u kuću domaću životinju - vola orača ili steonu kravu, sa čvrstim uverenjem da će korisno marvinče osigurati domu, porodici i imanju sreću i napredak za celu sledeću godinu. Domaće životinje i živina dobile bi u hrani mrvice sa božićne trpeze, opet da bi se množile i bile zdrave. Ukućani bi na veliki praznik pripremili najbogatiju moguću hranu i piće, a domaćini i gosti prionuli bi na posluženje bez ikakvog ustezanja, jer na Božić nije bilo sramota prejesti se ili napiti, što takođe treba da osigura izobilje tokom cele godine.

Zaštita od divljih stvorenja

Uveče se od ostataka ručka i večere nosila "vuku večera", to jest po malo od preostalog jela iznela bi domaćica na među, pa biranim rečima pozvala vukove i sve ostale štetne životinje (!) "da večeras večeraju, a posle da ne dolaze". Ovako su drevni poljoprivrednici pokušavali da se zaštite od divljih stvorenja koja uništavaju stoku i useve. Slama, orasi i med od Božića ostavljali su se da posluže kao lek, jer su im ondašnji ljudi pripisivali veliku isceliteljsku moć.

Prema izgledu jela na stolu seljaci su pogađali na kom delu imanja treba da seju koju žitaricu ili povrće kad dođe vreme za to. Do mrkle noći ili do zore trajalo je slavlje uz igranje zanimljivih igara u kojima se takođe gatalo kakva sreća čeka ukućane, naročito mlade, u pogledu veridbe i braka. Kad slavlje prođe, svi su se vraćali svojim uobičajenim dužnostima, započinjao je nov ciklus svakodnevnog posla za poljoprivrednika i njegovo domaćinstvo.