Stablo drena - atraktivno voće kiselog ukusa

Dren (Cornus mas, lat.) samonikla je biljka koja ima više naziva: drenina, crveni drenak, drenak, drenić, drenjula, drenika, drenovina, rumeni dren, šupaljka. Ne kaže se bez razloga u narodu za nekog ko nema nikakvih zdravstvenih problema da je zdrav ko dren.

Kako pokrenuti sopstvenu proizvodnju bobičastog voća?

Grmove drena najčešće ćemo naći na suvim i sunčanim, kao i kamenitim stranama svetlih listopadnih šuma, u zajednici sa drugim grmljem i niskim rastinjem. 

Dren dozreva početkom jeseni

Njegov plod vrlo je atraktivan, crven, duguljastog oblika, kiselkastog ukusa. Dozreva početkom jeseni kada se bere zreli plod, ali i ljušti kora drveta. 

Treba napomenuti kako je, kada govorimo o samoniklom drenu u prirodi, prinos oko 10 kg po biljci. Međutim, stvoreni su hibridi drena koji daju 20 do 50 kg po biljci. Na površini od jednog hektara može da se uzgoji čak do 2.400 biljaka, što daje do 25.000 t/ha. Budući da je vrlo otporan na bolesti i štetočine, odličan je za ekološku proizvodnju. 

Od kore i ploda drena (drenjine) pravi se čaj  koji se koristi kao lek za bolesti creva i groznica, kao i protiv proliva. Plod ima velike količine antioksidansa koji se preporučuje obolelim od karcinoma. U zavisnosti od genotipa i podneblja na kom se uzgaja, plod drena može imati i dva puta veću količinu vitamina C od ploda pomorandže pa ne čudi da su naše bake od davnina pravile džem i sok od drenjina koji važe kao jedni od najukusnijih, a da su zdravi u to nema sumnje. Takođe, tu je i rakija drenovača.

Na "đavoljem" stablu ništa, samo zeleno lišće

Jeste li znali da stablo drena cveta među prvima na proleće, a plodove daje poslednje, tek na jesen. 

Tako je, kaže narodna priča, zavaralo i samoga đavola. Videvši da je stablo prvo procvetalo, đavo je skočio na njega i misleći da će dati prvo rod, proglasio ga svojim. I čekao je đavo i čekao... Za rod su prispevale trešnje, višnje, kajsije, grožđe, jabuke, kruške... na "đavoljem" stablu ništa, samo zeleno lišće. Konačno, u miholjsko leto pojavili su se i mali svetlocrveni plodovi... Eto ga, pomisli đavo, ja sam svoje dočekao. Probao je svetlocrvene, kisele i opore plodove, ljutito progunđao, skočio sa stabla i više se nikad nije vratio. I tako je stablo drena oteralo đavola, a plodovi su u međuvremenu sazreli, omekšali i služe za dobrobit svima koji znaju čekati i koji cene darove prirode. 

Ljudi su ipak bili strpljiviji od đavola iz priče pa su  prepoznali pravu vrednost i lekovitost drena.

Ko zna koliko je ovakvih priča zaboravljeno. A bilo bi ih lepo čuti i zapisati. Pozivamo vas da u komentaru ispod članka napišete neku svoju priču vezanu za tradiciju života na selu.