Nikoljdan - najbrojnija porodična slava kod pravoslavaca

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 19. decembra slave Svetog Nikolu, zaštitnika putnika, moreplovaca, dece. Sveti Nikola je najčešća krsna slava.

Još od početka hrišćanstva postoji proslava svetitelja, ali je krsna slava obeležje pravoslavnih Srba. Mnogi hramovi tokom vekova podizani su u slavu nekog svetitelja. Pored slava u našem narodu postoje i preslave.

"Preslave su u stvari slava nekog mesta odakle potičemo," kaže sveštenik Dejan Tripković. Seleći se u druga mesta ili gradove, kako pojašnjava ljudi su "noslili" sa sobom i preslavu svog mesta rođena. "Ja bih naglasio da smisao slave nije u ličnom proslavljanju svetitelja, nego u osećaju pripadnosti Crkvi kao sabirnoj zajednici," objašnjava Tripković.

Svaki dom ima svoju slavu

"Svaka porodica i dom imaju svoju slavu i to je spomen na dan kada je neka porodica ili familija primila hrišćanstvo, odnosno, tada je neko od naših predaka na određeni dan koji je posvećen Hristu, Bogorodici ili nekom drugom svetitelju, primio hrišćanstvo," objašnjava sveštenik. 

Pojedini vernici tokom godine obeležavaju pored slave i dane posvećene nekom drugom svetitelju i razlozi su brojni. 

"Na primer, ako neko nije mogao da ima decu, pa se tokom godine molio Svetom Vasiliju, Svetom Nikolaju, pa im se posle niza godina dogodilo da se dete rodi, iz zahvalnosti Bogu i Svetitelju uzmaju, da kao još jednu slavu slave tog Svetitelja, a ima i onih koji su, recimo, preživeli neku nesreću ili bolest. Kada se deca ožene ili udaju, oni mogu uzeti slavu svojih predaka i tu ne treba da bude ljutnje kod roditelja," napominje Tripković. Kaže da bi novi bračni par trebalo da produži sećanje na svetitelja, zaštitnika porodice, ali naravno da mogu uzeti i drugu slavu. 

Danas su ljudi previše opterećeni, šta će spremiti od hrane, pića i sve je to lepo, jer svi želimo da ugostimo svoju porodicu i prijatelje, ali to ne treba da bude prepreka, da se neko odrekne slave ako nema novca ili ga nema dovoljno za ono što je zamislio.

"Nije mera slave u broju gostiju i količini hrane, već u ljubavi koju imamo prema svetitelju i svojim bližnjima. Ako je sa ljubavlju, dovoljna je izneti i samo kocku šećere i čašu vode ili kolače, voće. Treba da bude sabrani oko svetitelja i da on taj dan bude centar, a ne stvari koje nemaju veze sa slavom. Slava treba da nas spaja sa bližnjima."

Teško je odgovoriti na pitanje zašto su Nikoljdan, Jovanjdan i Đurđevdan najbrojnije slave i to je predmet proučavanja ne samo teologa, već i istoričara, etnologa. 

"Nije samo u valjevskom kraju Sveti Nikola najčešća slava. On se salavi u periodu Božićnog posta, blizu je i Nova godina i on je na neki način simbol darivanja. Sveti Nikola je bio izuzetno veliki svetitelj i trudio se da na svaki mogući način pomaže ljudima, zbog čega je poznat i kod katolika i protestanata. Zbog tog svog dara da pomaže ljudima i da ih daruje, prepoznat je i kod našeg naroda."

Svi bi trebalo da znamo o svom svetitelju bar nešto. "Kada na zidu imamo sliku svog deteta, porodice, prijatelja, o njima znamo sve, pa isto tako, ako već imamo i ikonu, onda bi red bio da i o njemu znamo bar nešto, ko je bio i šta je radio, zašto mu je posvećen taj dan koji proslavljamo svake godine u porodici. To nije samo pitanje vere, već i opšte kulture," savetuje Tripković. 

Slava se ne zaboravlja

Pune 53 godine Momčilo Ćirić sa porodicom živi u Švedskoj, ali slavu koju su mu u amanet ostavili dedovi i roditelji ne zaboravlja. 

"Po najvećem snegu sam dolazio i dolaziću da odnesem panaiju u crkvu jer sam nasledio to od naših starih, od oca i majke, pa su slavila moja braća dok su bila živa, sad je to na meni. Hvala Bogu, imam decu i unuke, pa će imati ko da nastavi da slavi još mnogo godina," kaže Ćirić.

"Slava je za najdragoceniji dan u godini, supruga i ja spremamo i pozivamo sve one naše najmilije. Imamo goste i iz Švedske i mislim da i oni treba da vide kakvi su naši običaji. Slava je posna i sve ono što se tog dana služi je tradicionalno, ono što su služili i naši stari."

Gosti iz inostranstva kojima slave nisu u tradiciji vole da ih posećuju, a pored ribe sarma je ono što izdvajaju od hrane. Ipak, druženje koje traje tokom slavskog ručka, ali i posle uz kafu i piće nešto je čime su posebno impresionirani i zbog čega prelaze više hiljada kilometara.

Trendovi se menjaju, ali ono što je nezaobilazan poklon koji se nosi na slavu je flaša vina. Uz to, uobičajena je i kafa, cveće i čokolade. Inače, u stara vremena nije postojao običaj da se domaćinu nosi neki poklon, naročito ne nešto skupoceno. Crkva ne određuje šta ćete poneti, ali ako baš nećete da odete na slavu praznih ruku, savet bi mogao biti da budete pre svega praktični. Domaćin vam, svakako, neće zameriti, ako dođete bez ičega ili sa skromnim poklonom, kao ni što domaćinu niko neće zameriti, ako trpeza nije carska.