Po uzoru na zavičajna imanja u Rusiji napravio je na svom zemljištu ribnjak sa šaranima, posadio mali voćnjak i baštu, napravio solarnu sušaru za voće, nabavio dve košnice sa pčelama, par kokošaka, dve ovce i dve koze.
Nišlija Zoran Džonić, učitelj po obrazovanju, preselio se početkom godine u selo Manastir koje se nalazi na na obroncima Sićevačke klisure sa namerom da u tom mestu sa samo četiri stanovnika napravi zavičajno imanje. Pre skoro dve decenije u ovom selu izgradio je vikendicu i proteklih godina vrlo često je tamo živeo više meseci, a sada se definitivno preselio sa željom da ostvari svoj san - napravi imanje koje će biti samoodrživo.
Po uzoru na zavičajna imanja u Rusiji napravio je na svom zemljištu ribnjak sa šaranima, posadio mali voćnjak i baštu, napravio solarnu sušaru za voće, nabavio dve košnice sa pčelama, par kokošaka, dve ovce i dve koze.
Nedostaje mu još zemlje i još dosta toga što mora da posadi da ne bi zavisio od drugih ljudi i čitavog sistema.
"Da bi imanje bilo samoodrživo potrebno je da bude veličine najmanje jedan hektar, a ja za sada imam pola hektara. Ovo što trenutno sada imam zovem "eksponat" zavičajnog imanja", rekao je za Agroklub.
Objasnio je da je na ideju da napravi zavičajno imanje došao čitajući o tome u knjigama ruskog pisca Vladimira Megreja.
"U Rusiji već postoji više od 5.000 naselja koja imaju od 50 do 300 zavičajnih imanja. Ruska država i predsednik Vladimir Putin pružaju punu podršku formiranju tih naselja komasacijom, ranije jednog hektara zemljišta, a sada po dva i po hektara."
Sa te zemlje i njenih korisnika, dodao je, država ne ubire nikakve poreze, ali i njeni korisnici nisu na teretu države.
"Želja da napravim zavičajno imanje živela je u meni još od 2011. godine kada sam pročitao prve Megreove knjige. Da krenem u taj poduhvat doprinelo je i to što sam imao dve ozbiljne operacije tumora u razmaku od pet godina. Odlasku iz grada u selo Manastir doprinelo je i to što moj brak posle 35 godina doživeo 'krah'", istakao je naš sagovornik.
Kako je kazao, briga za zdravlje i pitanje koje ga je mučilo da li će recidivi da mu se vraćaju svakih pet godina, naveli su ga da iz korena promeni svoj način života.
"Rekao sam sam sebi da je dosta da živim na dve stolice i u selu i u gradu. Napustio sam porodičnu kuću i započeo život na selu. Ne nedostaju mi društvo, naprotiv. Želim da pokažem da je povratak zemlji jedini način spasenja ljudskog roda. Sve drugo je apsurd", istakao je Džonić.
Kazao je da želi svojim ličnim primerom da pokaže ljudima kako bi moglo da se živi.
"Nameravam da ideju o osnivanju zavičajnih imanja afirmišem i da dođem nekako do vrha vlasti. Pisao sam predsedniku Aleksandru Vučiću, ali za sada nisam dobio odgovor. Predlažem da se državno zemljište da građanima na korišćenje na 99 godina kako bi mogli da naprave samoodrživa imanja. Ministar Krkobabić je rekao da naša država ima 800.000 hektara zemljišta koje može da se da građanima."
Naš sagovornik je takođe rekao da nema nameru da se više vraća u grad, a na selu se trudi da živi u skladu sa prirodom i od prirode.
"Doručkujem sada šumske jagode i trešnje, jedem listove maslačka, žilovlaka, zdravca...Od koza i ovaca imaću mleko i sir, od pčela med, imaću povrće iz baštice, voće iz voćnjaka. Nema posla koji ne znam da radim, umem da zidam, malterišem, da pravim stolariju, da uvodim struju i vodu", objasnio je Džonić.
Majstorsko umeće, dodao je, primenio je ne samo na svom imanju praveći vikendicu, već i na seoskoj crkvi i konaku koje je dobrim delom sam obnovio.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
