Bezbroj puta smo čuli da je žena stub kuće i to je u seoskim sredinama na mnogo primera dokazano.
Jelena Mitrović iz topolskog sela Rajkovac od 2007. godine bavi se proizvodnjom rasada. Pored ovog izuzetno zahtevnog posla, ona se bavi i stočarstvom, nosilac je gazdinstva, a pre svega je supruga i majka dva sina.
"Proizvodnja rasada u plastenicima počinje početkom februara sejanjem semena koje ide na grejače, potom u tople leje. Sa kalemljenjem lubenice počinjem početkom marta, najpre se seje tikva koja je podloga za kalemljenje pa lubenica i onda se to posle kalemi. Pipav je to posao i uvek radim ja jer nije to baš tako jednostavno. Tu je i rasad paradajza, paprike, krastavca, ima svačega ali dominira lubenica", kaže Mitrovićeva i dodaje da kada nije u plasteniku onda hrani svoje krave, a brine i o svinjama, živini.
"Dan traje od izlaska sunca pa do ponoći, jer kada završim poslove u polju moram obaviti kućne poslove", kaže i ističe da nije ni malo lako biti žena na selu, ali ljubav je pokretač svega.
Pored toga što se radi mnogo i naporno, žena, kaže mora da svaki dan pripremi obrok, slatkiš, opere, očisti - mora biti i majka i domaćica.
"Ipak, meni ništa ne pada teško jer sve radim sa ljubavlju, a tu je i suprug, dva sina, majka, pa se ispomažemo i posao se obavlja", rekla je ova domaćica iz Rajkovca.
Ništa manje nije vredna ni Goca Glišić iz sela Šume. Na njenom imanju ovih dana previše posla, jer došlo je proleće i vreme poljoprivrednih radova. Sa svojom porodicom gaji jagode, a oko ovog voća i te kako ima posla.
"Šišanje jagoda i berba kad stigne rod, oduzima nam dosta vremena. To jeste profitabilna voćka, ali se mora raditi da bi došao berićet. Nije nam lako, posla ima, ali selo i sva njegova lepota ne mogu se izmeriti sa naporom koji ulažemo da bi dobili ukusne plodove. Najsrećnija sam i nekako sam, svoj na svome, kada sam u polju, kada zemlja isprlja ove ženske ruke, kada su oko mene životinje i kada je cvrkut ptica muzika za moje uši", kaže naša sagovornica i dodaje da je to je to "hrana za njenu dušu" i da je srećna što je seljanka.
Ova hrabra i odvažna žena registrovala je svoje domaćinstvo za seoski turizam, pored brojnih obaveza ona stiže da pripremi hranu i da svoje mušterije obraduje ukusnim delikatesima naše kuhinje.
"Iako se mnogo radi u polju, oko voća, povrća, životinja, uvek se mora naći vreme, a i ima ga za kuću i obaveze u njoj. Od svakog voća koje gajimo ja pripremam razne vrste slatke zimnice, prvenstveno za naše potrebe, a evo došlo je vreme da se po nešto može i prodati. Rešili smo da se oprobamo i u seoskom turizmu, smatram da dosta toga možemo ponuditi našim gostima, zdrava hrana, mir i tišina sve su više na ceni a mi toga imamo i previše."
I nema sumnje da su žene na selu srećne, vrednim radom, žuljevitim rukama, proizvode hranu i prehranjuju svoje porodice, a za javnost one predstavljaju nevidljivu radnu snagu. Zdrava sredina i zdrava hrana za njih su ne merljivo bogatsvo, a kuća puna čeljadi dokaz da se vredi boriti.
Međutim, za njihov predan rad i teške fizičke poslove koje obavljaju nema novčane nadohnade, većina žena na selu nema socijalno i zdravstveno osiguranje i uskraćene su za penziju. Ipak ohrabruju potezi nadležnih institucija kojima se pokušava poboljšati položaj žena na selu.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
